Ранко Пивљанин

Министар против ријалитија

24.09.2018.

Шта ли би министру културе и информисања Владану Вукосављевићу да 1945. иде у четнике? Ако је решио да се после две године на тој функцији бави својим послом, малчице је закаснио. Култура је по друштвеним трендовима, политичким програмима и, на крају, по буџетском приоритету одавно сведена на ниво лањског снега кога се сећају само они који су били заметени.

Ако му се, пак, све смучило, па је је решио да славно погине на бранику елементарне пристојности којој се изгубио сваки траг, онда је изабрао прилично сигуран начин самоубиства. Да је кришом ноћу срушио неку од оних кула Београда на води могло би му се одбити на ексцентричност или лудило али удар на ријалити програме му, изгледа, неће бити опроштен. Говори о томе упадљива ћутња његових колега из владе, након што је Вукосављевић изјавио како програми „који духовно и ментално уништавају један народ“ не би смели да се емитују на телевизијама са националном фрекфенцијом. Својом опаском министар је аутоматски изазвао гнев најчувенијег писача отворених писама и аутора најновијег мега-ријалитија који га је, у свом стилу, назвао глупаном и површном незналицом који би само да додатно „обогати произвођаче ријалити садржаја“ и осиромаши грађане јер би они сада морали да плаћају свој „омиљени програм“. Каква дирљива брига за грађане, наклон до земље!
Одговорио је нешто господин министар господину Жељку Митровићу и не знам да ли ће се и како даље развијати полемика али сам сигуран да ће и ту Вукосављевић извући дебљи крај, без обзира што сумња у „когнитивне капацитете“ супарника. Овде важи друга врста памети од оне на коју пледира први човек ресора културе. На том пољу владају друга правила и Вукосављевић је ту без икакве шансе.

Његова, за сада, потенцијална али све извеснија жртва исцрпеће се само на уступку сопственој савести – рекох и спасих душу своју, док ће шири ефекат који би могао да ствар окрене у неком другом правцу бити раван нули.
Јер, у држави где учесници ријалитија завршавају у скупштинским клупама а њен председник гостује на телевизији као предигра таквом програму и још се извињава гледаоцима што је „ушао“ у термин „Паровима“, министров ангажман је осуђен на пропаст.

Вукосављевић је пренебрагао кључну чињеницу да ријалити програми нису пошаст која се, ето, отргла контроли па је треба вратити у природне токове, то јест у канализацију где и припада, већ је плански импостирана са намером да заглуши сваки глас здравог и критичког разума. Нису ријалити нус продукт, они су пројекат. И не треба да буду забрањени и „закатанчени“ послепоноћни садржај са упозорењем у углу екрана, већ пожељна програмска перјаница прајм тајма. Схватио је то и Змај од Шипова, само није био у прилици да објасни министру Вукосављевићу а Кија Коцкар је била заузета куповином новог аутомобил па ни она није стигла. У крајњем случају, зашто би они нешто и објашњавали човеку који се налази у врху власти и није схватио како се тај врх темељи управо на том ријалити дну.

Они се преплићу, надопуњавају, хране једно друго, производе несносну буку од које људи не чују крчање сопствених црева или, у очају, прекривају очи па не виде караване који поред њих пролазе са опљачканим благом у сепетама.

У друштву које почива на принципу „хлеба и игара“, ријалити је природно стање ствари, суплемент за мозак који треба да га усмери на пожељну страну и анестезира како би се без отпора извршила лоботомија.

Зато Вукосављевићеве колеге мудро ћуте и листом ће окретати главу кад његова, за пример, буде истакнута на коцу испред оног Имагинарујума, након што се са њом поиграју станари најновије Задруге.