Желидраг Никчевић
МИНА СА ОДЛОЖЕНИМ ДЕЈСТВОМ
Желидраг Никчевић
Током дуге, предуге антисрпске владавине Мила Ђукановића и Ранка Кривокапића, у црногорско законодавство уграђен је читав низ мина са одложеним дејством, чији је једини циљ отежавање положаја српског народа у Црној Гори и блокада његовог будућег васкрса.
Једна од таквих мина је и овај чл. 1 Закона о статусу потомака династије Петровић Његош, који је у Скупштини Црне Горе усвојен 12. јула 2011. године, са злокобном формулацијом о „акту насилне сецесије државе из 1918. године“.
Тада, прије 15 година, посланици Нове српске демократије најоштрије су се успротивили усвајању таквог закона, са таквом формулацијом, аргументовано доказујући да је у питању не само бруталан историјски фалсификат, него и тешка клевета српског народа, Србије и свих наших племенитих предака који су после побједе у Првом свјетском рату остварили државно УЈЕДИЊЕЊЕ.
Такав став је темељ програма Нове српске демократије, добро познат свим њеним члановима и симпатизерима, био и остао.
Нажалост, као ни тада, Нова српска демократија ни данас нема довољну парламентарну подршку да такав члан поништи.
Прије неколико дана, посланици НСД учинили су (по мом мишљењу) огроман уступак својим партнерима из парламентарне већине и пристали да подрже амандманску измјену тог лошег и злонамјерног закона (СТАРОГ 15 ГОДИНА), јер се она тиче правичног регулисања имовинских питања и отвара могућност за повратак имовине Српској православној цркви и династији Карађорђевића.
Чак и ако је подршка овим амандманима била погрешна, можда и изнуђена, сваком добронамјерном посматрачу јасно је да се тиме ни на који начин не доводе у питање темељна политичка увјерења руководства, чланова и симпатизера Нове српске демократије. Она су неодступна!
P.S.
Не знам, стварно ми није јасно зашто то неки пријатељи не виде, а сви који нам нису пријатељи виде и због тога свакодневно звоне на узбуну.
Могу да посвједочим: управо захваљујући политици Нове српске демократије, стотине и стотине младих људи, Срба и Српкиња, први пут имају могућност да раде и напредују у добрим фирмама и у државној управи. (Треба ли да додам: то су углавном дјеца литија – немојте њих учити шта су српски идеали и завјети.)
Зар то нису будући чврсти ослонци српске националне политике, много важнији од наших (па и мојих) колумнистичких наглабања ко шта признаје а ко, ето, нипошто не признаје?
Да ли је наш циљ да у овој тешкој утакмици побиједимо на терену, или да негдје испод трибина напорно тренирамо, све цртајући тактичке планове и машући нашим дивним тробојкама?
