Милосрдна историја

14.02.2015.

Пребирам рано јутрос по глави, бомбардоваше ли нас Американци 1999. године, или, можда и нису! Можда смо ми, данас, 16 година касније, то само умислили, а, можда смо тог злог пролећа сами себе бомбардовали?

Још крај киоска, читам јутрос новине, пребирам по глави, и, збуњен, размишљам – видех ли ја оног крвавог априлског јутра 1999. године на Торнику, оно што сам видео, или, можда то и нисам видео, можда ми се причинило… Она трупла тројице несрећника из Рибнице разбацана по дрвећу около, или, можда и нисам, можда сам умислио…

Пишу новине, Србија преувеличава број жртава НАТО бомбардовања. Нека заменица извршне директорке Фонда за хумантирано право у сред Београда изјавила да је број погинулих у бомбардовању преувеличан, да није, као што тврди држава Србија страдало између 2.500 и 3.500 цивила, и више од 1.000 војника и полицајаца, него, и једних и других мање од – 760! Можда су, размишљам јутрос крај оног киосака, и слике у мојој глави преувеличане?

Још каже заменица, да су они, у том Фонду, правили свеобухватно истраживање, гледали слике, причали са фамилијама и сведоцима…

Они гледали слике, ја гледао уживо… Од Торника, Лучана и Бистрице, до Пештера, Новог Пазара, Кокиног Брода… Или, можда и нисам… Можда су ми се оног крвавог јутра на Торнику, док се није могло разазнати чије је раскомадано трупло на букви испод рушевина, причинили Ангелина, мајка несрећног Миланка Савића, деда Радоја Марјановића, јадан, унесрећен, у сукненим пантолонама и шајкачом згужваном у десној руци… Сам на свету, ако авет, лута рушевинама, тражи унука…

Мени те три слике, можда и преувеличане, доста за цео живот! Да су ме позвали у Центар за евро-атлантске студије, испричао би им ову причу… Вероватно ми не би поверовали, можда не бих ни ја сам себи…

Зашто? Можда и зато што смо већ у другој или трећој фази „милосрдне историје“, оној, у којој о жртвама не говоримо само као о бројкама, већ као и о – стереотипима!

Истина жива, нека директорка на том истом скупу изјавила, допуњујући причу о цифрама, да „подаци (Фонда) руше стереотипе који постоје у српском друштву да је од НАТО бомбардовања СРЈ погинуло више хиљада људи и додала да није добро да се тај број увећава, као да ове цифре нису довољне“!?!

Мени су, поштована директорка, и слике оне тројице мученика са Златибора довољне за цео живот! И, нису постале стереотип. Оне су живе, јаке, језиве…

Ја ћу овде само мало о цифрама. Кажу у Фонду – у бомбардовању 1999. године убијено је 758 људи, 267 у централној Србији, десеторо у Црној Гори и 481 на Косову. И још кажу, од 758 убијених од НАТО бомби, 450 су цивили, а 300 припадници ВЈ, МУП-а, и – ОВК!

Human Rights Wotch документовао је у једном извештају од 488 до 527 цивилних жртава бомбардовања! Amnesty International у једном извештају из 2009. године говори о најмање 500 цивила убијених од НАТО бомби… Вивиан Мартин, на сајту iacenter.org пише о „хиљадама цивила убијених“ у бомбардовању, о 6.000 тешко рањених, о 79.000 тона експлозива баченог на нас, о 152 контејенера са 35.450 касетних, међународним конвенцијама забрањених бомби… Сајт news.antiwar.com преноси 2012. године податке Владе Србије о 2.500 убијених цивила…

Али, барем ми на овим просторима имамо искуства са бројањем жртава. Ево, 70 година бројимо жртве усташког пира у Јасеновцу и Градишки, и, још их нисмо пребројали. Свако ново бројање, жртава мање. Тако ће бити и овог пута, не сумњам. Јер, после „милосрдног анђела“ долази „милосрдна историја“! За сада нам кажу – преувеличавамо бројке, нису нам још рекли да „преувеличавамо жртве“ али, и то ће ускоро…

Само што вам ја у томе нешто не могу учествовати. Можда бих и могао, проблем је једино што сам оног крвавог јутра био на Торнику и видео својим очима. А њима ипак више верујем него вашем бројању!