Милан Ружић

Милош Ковић или – о прогонитељима и победнику

29.10.2021.

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

Милош Ковић несумњиво води у научној трци, али с обзиром на то да његове прогонитеље – сведоци смо – наука и не занима, већ само јавни ангажман и присуство у медијима, онда их, чини се, још више боли то што је Милош добродошао у свим медијима, на обе стране онога што се овде назива „режимским“ или „опозиционим“

Не може ме нико убедити да је прогон Милоша Ковића с Филозофског факултета од оних који себе називају његовим колегама нека случајност, борба за правду, или борба против „српских националиста“.
Наиме, свако ко познаје Милоша Ковића или неког од његових студената зна да он важи за једног од најбољих професора које је тај факултет икада имао. А они који се налазе у комисији која, како Ковић рече, има за циљ да њега задржи у звању ванредног професора како би га после истерала с факултета, заједно тешко могу библиографски парирати Ковићевим бескрајним списковима научних радова и добрих књига. Нека нас не чуди што људи с политички релевантним, а научно ирелевантним биографијама покушавају да одстране науку из једне образовне институције, јер они очигледно то схватају као индоктринацијске студије, будући да нико није оспорио Милошев рад већ само уверења.

Знамо сви ми шта њима заиста смета. Смета им знање Милоша Ковића и уважавање које он има од студената. Милош је једна од малобројних, али веома озбиљних препрека увођења потпуне ревизије историје у свест студената који ће се историјском науком бавити.

Није уопште у питању борба против „националиста“ (видимо да они не знају ни шта ова реч значи) него покушај успостављања монопола над историјом као науком. Не схватају да је за науку важан научни, а не политички ангажман. Не схватају да се величина једног професора не мери тиме коме је тај професор саветник, коме је продао издавачку кућу, у колико је предузећа био председник, колико је странака променио, да ли је ЛГБТ толерантан или не, већ тиме колико је усадио науку којом се бави у свест својих студената, колико је тих студената пронело ту бакљу знања даље и колики је значај научног рада тог професора. Милош Ковић несумњиво води у научној трци, али с обзиром на то да његове прогонитеље, сведоци смо, наука и не занима, већ само јавни ангажман и присуство у медијима, онда схватамо да њих још више боли то што је Милош добродошао у свим медијима, на обе стране онога што се овде назива „режимским“ или „опозиционим“. Не могу да схвате како то да није правио политичке компромисе, а отворена су му сва врата, док су неки од његових прогонитеља, како оних на суду, тако и других, на све пристајали не би ли постали медијски експонирани и опет имају ужи простор од њега.

Њихове тужбе против Милоша заправо служе да покушају да изморе његов несагориви ентузијазам, приморају га на предају и протерају из медија. Жао ми је, господо, ако „господа“ није прејака реч, што у томе нећете успети. Не зато што Милоша бране студенти, велика имена овог народа из свих сфера, или аутор овог текста, већ зато што њега брани дело.

Знајмо да они нападају човека који покреће значајне петиције и апеле чији је циљ одбрана српског идентитета и историје као извора са ког он пије, некога ко често и о свом трошку помаже путовања на Косово и Метохију – за њега колевку, онога ко недеље проводи по црквама, а остале дане по судовима, некога ко је спреман да због било чега или било кога седне у ауто и вози 300 километара како би, често без хонорара, говорио на обележавањима годишњица, трибинама и осталим догађајима везаним за његову науку. Дакле, Милош живи од своје науке, за њу и све што ради – ради за своје студенте, своју децу и своју земљу. И само они који га прогањају у томе виде неки проблем.

Милош Ковић је победник, јер уколико не успеју да га се реше, он ће бити див-јунак, а уколико успеју, делиће судбину својих узора и опсесија који страдањем увек побеђују тако што своје прогонитеље уводе на ону страну историје на којој су смештени џелати људи, науке, а понекад и читавог народа. Милош је човек рада, па су њему глаголи важнији од именица – тако да њега не дотиче то што су „победа“ и „пораз“ антоними, јер су глаголи „победити“ и „поразити“ синоними.