Милош Ковић
Два лица српске историографије
У Србији, Босни и Херцеговини проучавање српске историје законом је кажњиво. У Београду ћете завршити на суду уколико се усудите да нечија тумачења назовете „хашком историјом“ или „НАТО историјом“ српског народа. На оптуженичкој клупи ћете се наћи и уколико приметите да српске историчаре протерују са Филозофског факултета, поготово ако додате да се то чини у намери да се промене кључне парадигме српске историографије и темељне вредности на којима почива национални идентитет Срба.
Али, зато ће судски систем Србије непоколебљиво штитити ваше право да јасно и гласно заступате став да су Срби заслужили Јасеновац и „Олују“, или да је НАТО бомбардовање Срба 1999. прерано прекинуто. Широкогрудо ће вам се омогућити да објавите да су нам данас, у одбрани од злоћудних руских утицаја, опет потребни Голи оток и 1948. година. У Србији, такође, можете да слободно и јавно тврдите да су Срби „биолошки отпад“ Европе. Или да доказујете да су чак и за масовни злочин некаквог Брентона Таранта над муслиманима на далеком Новом Зеланду (2019) криви – Срби. Благоја Јововића, атентатора на Анту Павелића, можете слободно да називате „убицом“ и „насилником“. У Србији је, уз то, јавно смањивање броја Срба убијених у Јасеновцу сасвим уобичајена, рутинска појава. То овде, уосталом, раде чак и државне институције, које кроз буџет финансирају потомци жртава. Да подсетимо, у Израелу, Канади и 16 европских држава смањивање броја Јевреја страдалих у нацистичком геноциду третира се као порицање Холокауста и представља кривично дело.
Босна и Херцеговина, земља у којој се и данас славе османски и хабзбуршки окупатори, па чак и хрватско-муслиманске усташе, земља која прећуткује Србе убијене у рату 1992-1995, али зато има Инцков закон о забрани негирању геноцида над Бошњацима, може да вам забрани да у њу уђете зато што сте држали предавања о српској историји. Неће се потрудити чак ни да вам објасне због којих речи представљате „претњу безбедности БиХ, јавном поретку, јавном реду и миру у БиХ“. Може им се. Поред осталог и зато што Србија због вас ни прстом неће маћи. У овом тренутку, она Великој Албанији предаје више од 100.000 својих грађана на Косову и Метохији, па зашто би се српски званичници узбуђивали због слободе кретања неког универзитетског професора историје? Нико, ни најситнији чиновник Србије, том поводом неће дати чак ни изјаву. О реципрочним мерама ни говора. Ћутање је, по правилу, знак одобравања.
Није потребно превише памети да би се разумело – Империја (НАТО земље, САД и ЕУ, политички Запад) би да пише историју српског народа. Она зна да, по славним Орвеловим речима, „онај ко контролише прошлост, контролише будућност“. Референтне тачке и основна мерила за процену српске историје морају да буду историје Британије, САД, Француске и осталих западних земаља. Свака различитост од тог универзалног, обавезујућег пута мора се третирати као аберација и дефект.
Било би лепо када би овде реч била о лошој шали. Значајан део српских историчара, међутим, искрено верује у ове приглупе, колонијалне мантре. Њихове омиљене теме су узроци ових грешних српских одступања. Они се најчешће проналазе у православљу, оријенталним османским навикама, патријархалним обичајима, руралној, колективистичкој култури, антимуслиманским и антизападним, геноцидним, епским традицијама – једном речју, у погрешној „политичкој култури“.
Постоји, дакле, српска историографија која је гоњена и забрањена, и она која је дозвољена и препоручљива. Прва се по судовима и медијима бори за право да српским читаоцима, у Србији и Српској, на свој начин тумачи српску прошлост. Она настоји да пронађе аутентичну, оригиналну стајну тачку, са које би се „изнутра“ сагледала српска прошлост. Будући да против себе има српске судове и медије, као и западне универзитетске центре, који продукују пожељна тумачења прошлости, она није у положају да било коме намеће своје парадигме, нити да протерује оне које види као своје идеолошке противнике. Друга врста историографије, она која на српску историју гледа из перспективе Империје, која има приступ српским институцијама и медијима, која има логистичку подршку западне меке моћи, која ућуткује и прогони неистомишљенике, себе види као легитимног наследника српске „критичке историографије”. Јесу ли историчари који се јуначки боре са српским национализмом, док немају ни једне речи осуде за злочине Империје, заиста духовни потомци Стојана Новаковића, Љубомира Ковачевића, Станоја Станојевића, Јована Радоњића, Михаила Гавриловића, Слободана Јовановића, Владимира Ћоровића? Служе ли они науци и разуму, или сили и ирационалним страховима? Биће да су ближи онима који су у времену Новаковића, Јовановића, Ћоровића и осталих служили тадашњим империјама – Аустро-Угарској и Трећем Рајху. У то доба, међутим, српских историчара који би прихватали аустроугарске и немачке парадигме једноставно није било. Сви су им се, напротив, од 1878. до 1945. године, сложно и упорно супротстављали.
Чак и моралне висине са којих они данас суде својим колегама и своме непокорном народу, подсећају на кратковидо самопоуздање са којим су тобоже непромишљеним Србима моралне лекције држали сарадници окупатора из 1915-1918 и 1941-1945. године. Где је окупација, међутим, ту је и покрет отпора. Историја нас, такође, учи да је свака окупација орочена и пролазна. Ослобођење увек дође, пре или касније.
Неко ће рећи да су и империјализам и национализам подједнако штетни по објективност историјске науке. Заиста, у суочавању са сопственим предрасудама, било које врсте, крије се суштина толико мистификованог метода историчара. Па ипак, ове две перспективе нису подједнако плодне и не могу се изједначавати. Империјална, западна мерила српских историчара увек звуче књишки и синтетички. Српска историја ту се процењује страним, апстрактним аршинима. Национална перспектива заснива се на стварном, свакодневном животном искуству, као и на искуствима и постигнућима претходних генерација српских историчара, која до нас стижу на симболички и језички схватљив начин. Она значи истински континуитет у прикупљању знања и уобличавању парадигми, без чега нема истинске науке. Она само конкретизује, чини разумљивим оно што увек има универзално, људско значење. Национално је први и основни корак ка универзалном. Питање је да ли је оно што је општељудско уопште схватљиво и достижно без конкретног и националног? Може ли се бекством из историје стићи до есхатона?
Српској историографији не могу се, као некаквој разбијеној војсци, диктирати услови капитулације. Она има своје потребе и своја питања. Оно што је релевантно за британску историјску науку, не мора да буде битно за српску историографију. Потребно је да свако академско питање сагледамо из перспективе сопственог, српског историјског искуства, да српској историографији вратимо оно што Богољуб Шијаковић, пишући о историји српске философије, назива интерпретативним суверенитетом. Дефинишимо кључне теме српске историје, које нам можда неће донети западне стипендије, али ће нам зато помоћи да одговоримо на кључна, суштинска питања наших појединачних и колективних егзистенција.
