Мило Ломпар

Зашто, а не − шта?

Мило Ломпар, фото: Новости

Да ли је најпрецизније кад човека назовемо пасатистом зато што му се чини да је лепше посматрати шаховске партије које су игране пре него што су компјутери променили епохални доживљај света као целине? У тој промени је обухваћен и мистички темељ на којем је заснована вишеоблична представа о шаху. Јесу ли сентименталне сањалице последња адреса на којој се некадашње борбе шаховских титана чине привлачнијим од садашњих такмичарских обрачуна одвише испрограмираних умова? Као да је у тој разлици постала очигледна давнашња разлика између природних и духовних наука. Она се препознаје кроз одговор на питање о томе да ли у научнику постоји свест о историји онога чиме се бави.

Природне науке полазе од постигнутог степена знања, не упуштајући се у размишљање о вијугавим стазама из прошлости које су до њега довеле. Ако крене таквом стазом, научник се претвори у историчара или филозофа науке: Томас Кун, Пол Фајерабенд, Имре Лакатош. Јер, научник превасходно стреми циљу који треба да буде досегнут. Као да су компјутери обележили неповратни пренос шаха из неодређеног и неодредивог подручја духа у програмирано подручје потврђених резултата. Као да у шаху трне уметнички моменат у корист спортског и рачунског. Ако човек посматра шаховску партију која траје, на екрану се после сваког потеза појављују компјутерски прорачуни о вредности одиграног потеза. Постали су непотребни велемајстори који објашњавају значење и домете онога што је одиграно. Човек постаје сувишан и у шаху.

Као и разгледање старих фотографија, кратких извештаја које доносе филмски журнали, или читање писама, посматрање давнашњих партија чува необичну чар. Сама шаховска партија може бити – давно је то опажено – схваћена као једна прича: као приповедање које има убрзане и успорене периоде, неочекиване преокрете и запретане облике. Шаховско отварање би било експозиција, средишњица − са својим разностраним могућностима − одговарала би вишеструким заплетима, одлучујућа шаховска комбинација имала би аналогон у климаксу радње који одређује судбине књижевних јунака, завршница подразумева перипетије као крмањење ка срећном или несрећном исходу.

Управо нам ова аналогија омогућава да шаховску партију схватимо као књижевно или уметничко дело: њени јунаци, положај њихове главе или руке, дим цигарете који лебди изнад фигура, подругљив поглед крупних црних очију подсмешљиво управљен ка противнику, као што је Таљ гледао Фишера 1959. године, енергичан покрет руке која повлачи фигуру на табли, доносе човека у срце шаховске истине. Он даје неодредиву природу шаху: он је једини гарант шаховске неодредивости. Он, истовремено, одаје последњи трзај случаја у његовој вечитој борби са судбином. Човек или компјутер: то је борба случаја и слободе у шаху наспрам судбине и предодређења у животу.

У тој борби има нечег вечито уметничког: мада је одредио да се уметничко дело одвија по законима нужности и вероватности, Аристотел је додао да понекад и није тако, јер је вероватно да се некад нешто догађа и против вероватности. Компјутери настоје да искључе ту последњу вероватност која опстаје са човеком: да искључе оно друго, неодредиво, случајно, што ствара уметничко у нашој – као шаховској – судбини.

Разлика између садашњих и некадашњих ситуација напокон је постала јасна. Данашња партија је стање фигура, односи између њихових дејстава и јачина; некадашња партија је све то, јер то је неодвојиво од шаха, али је – поврх свега – једна ситуација. У истоветном распореду фигура, правилно одиграном отварању, откривамо како некадашња партија у понављању доноси разлику: не у потезу, јер он је исти, него у ситуацији, која се свагда мења. Данашња шаховска партија изгубила је сугестију ситуације, јер је у њој утрвена свест о човеку. У садашњим компјутерским прерачунавањима бивају оповргнуте многе дуготрајне представе о устаљеним потезима, о отварањима која доводе до предности или изједначења, о бољој игри појединих фигура у одређеном типу позиције, о стратегијским замкама и тактичким ударима. У њима, истовремено, остаје очувана сугестија о фаустовској човековој потрази за знањем.

Као да је – и у шаху – напокон пробијен звучни зид: допрли смо до истине. Јер, компјутер незаустављиво прорачунава варијанте и открива колико су некадашње људске представе биле погрешне. Тако је Ботвиников деценијски труд награђен: у настојању да омогући компјутеру да игра шах, са тајном надом да ће тако његова чувена комбинација у партији са Капабланком – из 1938. године – бити потврђена, као апсолутни израз истине, доживео је да управо она буде оповргнута. Зар то није класичан фаустовски резултат?

Имамо, дакле, истину. Изгубили смо, зар, игру. Није, дакле, само лепота него и унутрашњи набој и егзистенцијална драматика отиснута у некадашњим партијама. Њихова ствар је имала продубљенији егзистенцијални доживљај. Задивљени погледи дечачких очију – које можемо потражити и на сликарским платнима – с разлогом су пребивали на оделима и краватама, на реверима понекад премреженим перутним траговима, на лулама у пожутелим прстима, озбиљних и замишљених људи који су долазили на шаховску партију као на светковину или одлучујућу битку, као на животни плес.  Њихово поздрављање имало је изглед симболичног ритуала, грчење нервозних прстију – наднесених над фигуром коју треба да дотакну – откривало је да и тело има памћење, у закутку нервозе великог шахисте могли су се потражити одсјаји скривене страсти задимљених шаховских клубова. Јер, исти је грчевити стисак фигуре и када су докони посматрачи једина публика. Унутрашњи грч долази од шаховске ситуације, а не од ситуације у свету. Све то сведочи о борби људи као основи наизглед безличног кретања шаховских фигура.

Тек са продубљивањем људске димензије, шах добија своју поетску и егзистенцијалну резонанцу. Јер, шта значи потез ловцем на г2? Шаховски прорачун тврди да је то грешка: налик логичком позитивизму, он у понуђеним варијантама доказује ту истину. Стигли смо, дакле, у подручје истине: ледено подручје мраморне сале барокног дворца, у коме светлост камина трне на трећини сале, док његова топлота допире до најближе фотеље, чије су форме карактеристично изувијане. То Казанова у старости игра шах, увијен у ћебе, јер је хладноћа чешке јесени одвише велика претња његовим реуматичним костима. Али, ни са том истином, као и са сваком другом самоистином, немамо шта учинити: оне нам ништа не казују о протеклим данима.

Но, видимо нервозну руку која у тренутку узима пешака на х2. Замишљамо америчког дечака који се потуца од хотела до хотела у својих петнаест година, као што је Фишер чинио у борби са читавом шаховском империјом: као невидљивој борби књижевног јунака са свим империјама. Те секвенце сагледавамо као низ. Шта притом помишљамо? Да је Хана Арент била у праву када је нагласила да је сазнање свакако циљ истине, али да оно не значи ништа пресудно за мишљење, које је обавијено око смисла: „потреба ума није надахнута трагањем за истином него трагањем за смислом. А истина и смисао нису исто. Основна заблуда која претходи свим другим метафизичким заблудама, тиче се тумачења смисла по моделу истине.” Тек са безначајним појединостима, шаховски потез поприма обележје животног смисла.

О томе је сведочио Виктор Корчној. Док крмани сопственим шаховским памћењем, он се сећа партије са Багировом из 1960. године: „Мој противник је управо узео једног од два моја топа. Размишљао сам о свом одговору. ̓Прво ћу̓, мислио сам,  ̓узети његовог топа мојим ловцем, а у следећем потезу ћу покренути свог другог ловца.̓ Два ловца су била један поред другог. Узео сам погрешног, оног који ништа не напада. Не завршивши потез, напустио сам салу, оставивши хиљаде навијача, који су напето пратили моју партију, у стању збуњености, које се убрзо претворило у тугу.” Потез повучен на табли, сасвим безличан, као котрљање механичког куглагера, потез који се види као померање са једног поља на друго, ловцем по дијагонали, топом по хоризонтали или вертикали, дамом у сваком правцу, а коњем у скоку који поништава сваки од ових праваца, као потез којим се прети или брани, има своју невидљиву динамику.

Рачунска операција је прецизна: ловцем са ц3 узети топа на е1. Прорачунавање варијаната је процес који ставља у дејство човекове способности за видљиви рад мозга. То је неутрално са становишта односа на шаховској табли, премда брже и јаче, напетије и афекту ближе од саме слике коју добијамо на компјутерском екрану. Но, постоји и невидљив рад мозга у истој ситуацији. Он се открива у ретроспекцији: „Шта могу да кажем? Сећам се да је тај дан био нервозан: беба је била болесна и помагао сам жени да пази на њу.” Шаховска ситуација постаје животна: дакле, уметничка ситуација. Нешто невидљиво пробија у оно видљиво: не као наум или узрок него као интензитет.

Цигарета гори у руци, дим иде у човеков нос, док се човек грчевито чеше по бутини, укршта ноге или их забацује уназад, испод столице. Интензитет рачунања – енергија напетости коју око сећања преноси – чува траг живота у ономе што је сасвим геометризовано. Али, живот незадрживо пробија у тренутку превида: болесно дете, помоћ жени око њега. Управо је та нервоза стигла на своје место показивања у часу рачунања: није га пореметила, добрано је одмакао сам процес, али прекид је настао на невидљивој путањи између мозга и руке. Јачина живота открила се у руци која је подигла погрешну фигуру: оно невидљиво је продрло у свет, показало се на шаховској табли.

Ситуација на њој није била, дакле, истоветна са шаховском ситуацијом као таквом. Јер, она се састоји од три слоја: односа фигура, рада мозга, животне ситуације. Правилно повучени потези прикривају ову трослојност: тек превид чини да она постане део свести. Ако се партија изгуби без превида, у редоследу лоше одиграних потеза, лоших а логичних, као плод неразумевања противниковог наума, онда све остаје прикривено. Утврђује се да је пораз – или пропуштена победа – плод лошег рачунања, као лошег рада мозга. Не стиже се до питања: зашто је мозак радио тако лоше? Тако се ствар оконачава у односима између шаховске ситуације и размишљања над њом: компјутер нуди разрешење.

Али, као нешто толико погрешно да делује као страно у односу на све односе који су образовани на шаховској табли, као инцидент у логичном поретку који је на њој успостављен, као упад неке неуобручивости у све видљиво, превид доноси свест о вишестраности онога што је изгледало тако израчунљиво: он је продор живота у систем, духа у рачун, смисла у истину. Превид је највећи удар живота у шаховску стварност. Или, можда, само један од његових удара? Јер, генијално решење – којим се побеђује на непредвидив начин – као да је наличје превида. Оно делује као нешто божанско: изливање животне неизрачунљивости у надахнуће које одводи рачунању у мозгу, али га надмашује.

Превид је, отуд, неостварена енергија генијалности, прекомпозиција свих односа у поретку. И није чудо што последице превида остају подударне: инцидент на табли, погрешно покренути ловац, закономерно се претвара у инцидент у стварности, јер се сала напушта без објашњења. Тако превид уједињује силе шаховске ситуације са силама живота. Ова поетика превида – усидрена у представу о високомиметском моменту у судбини шахисте – има и свој нискомиметски одраз. Јер, шах није само игра, он може бити и погодба, чак мешетарење. То обезбеђује негативни импулс живота који продире у шах. Ни то није видљиво ако шаховске односе ограничимо на таблу. Живот је прљаво ткање стварности: играмо се са својим страстима, са нагонима, преигравамо сами себе, у црној енергији живота који немамо снаге да сублимирамо. Но, ипак, све то даје смисао, а не истину превиду који је договорен, а не спонтан, па отуд и није превид него продаја предаје.

Таква је пресудна разлика коју наше доба уноси у шах: дало му је сазнање и истину, узело му је мишљење и смисао. А тек са овим својствима, шаховска игра престаје да буде слика прорачуна, вежба комбинација и логичких операција, и постаје пренесени продор у аустерличкој бици у средини бојишта, између два крила савезничких војски, уметност одбране и контраудара, мотива и повода, судар човека са човеком, страсти које су топле и хладне, храбрости са одлучношћу, живота са смрћу. Да ли је је све то нестало у постављању ловца на г2, као постављању које светлуцање компјутерског екрана оцењује као недовољно добро?

Промена у поимању шаха одсликава промену у доживљају света. Све око нас бива, наиме, предодређено начелом ефикасности. Када је временска резонанца управљена ка начелу оригиналности, онда првенство и предност припада оригиналнима, одступањима, врховима. Када, пак, доминира начело ефикасности, онда је епохална позорница припала копијама, серијама, низинама. Оригинални кључ није прикладан, јер не може отворити сваку браву, док су хотелске картице сасвим употребљиве, јер се зачас може мењати шифра за собу коју треба да отворе. Уметност је вековима поимана као оригинална: шах је био уметност. Јер, уметност је почивала на нијанси, на варијацији, на равнотежној неуравнотежености сила времена, на вероватној невероватности, на изазову, на патосу, на егзалтацији, на очајању. Велика уметност није се могла понављати у серијама: отуд је – до краја XX века – било само тринаест првака света у шаху. Уметност је егзистенцијална, јер је разлика у смислу, а не само разлика у природи неке ствари, као њеној истини. Она је, дакле, разлика која свој смисао проналази у егзистенцији. Није то свака разлика која постоји у свету, као плес разлика које производи идеологија разлике у свом науму да тотализује искуство, као најсигурнији начин да се уклони свака свест о егзистенцијалној разлици.

Основно питање које доноси истина у шаховску позицију гласи: шта се догодило? Шта је требало да се догоди? Основно питање које претвара шаховску позицију у уметничку ситуацију гласи: зашто се догодило? Превид добија значење које је једнако истини, док му значај незаустављиво расте. И данашњи играчи представљају људе у ситуацији, али је опште мишљење тако устројено да њихове грешке или интуиције никога не интересују у свом пореклу. У духовној ситуацији времена, нестало је простора у људском уму за зашто, јер је оно шта подвластило сваку одају размишљања.

Текст није дозвољено преносити без одобрења аутора.

Мило Ломпар
?>