Мило Ломпар
Ти и Микеланђело
У послератним јављањима Види Црњански, која су највише очувана као разгледнице, можемо наслутити нешто од њиховог личног односа, како се он преламао у духу Црњанског, као и нешто од расположења која су се у њему сударала, смењивала на махове, избијала у кратким исказима, понекад у синтагмама, некад у само једној речи. Игра расположења, у међузависности са спољашњим подстицајима, односом између сећања и стварности, прошлости и садашњости, одсликава динамику и експлозије, као и имплозије и повлачења, унутар основног егзистенцијалног осећања у њему. Оно што се не мења је његов потпис: готово свака резгледница завршава се речима „воли те”, некад „много те воли”, и најчешће потписом „Црњански”, ређе „М. Црњански”, сасвим ретко „Милош”. Премда је писац Хиперборејаца на овај начин писао и пријатељима, ипак контекстуални оквир разгледница ствара сугестију да потпис у њима не делује као конвенционални израз емоције, већ као белег посебног и интимног стања.
На разгледницама су честа обавештавања о писању: из Опатије, 4. октобра 1967. године; из Љубљане, 11. јула 1972. године. Понекад су детаљнија, као на разгледници из Опатије од 18. октобра 1967. године: „Досад сам много радио, преписивао руком, мењао.” Са Бледа понекад има још прецизнијих вести, попут оне од 3. јула 1970. године: „Пишем мирно. Биће на време нов роман.” То би се могло односити на Роман о Лондону. У преписци има наговештаја аутобиографске подлоге у овом роману. Виду је знао ословљавати – на разгледници из Асизија из 1969. године – „Драга Сошо”, као и што јој је писао из Рогошке Слатине, 24. јуна 1970. године: „Драги мој Шошо.” Тим надимком Рјепнин понекад ословљава Нађу у Роману о Лондону. И понека алузија у овом роману, попут сећања на чун којим плове Рјепнини у Версају, има дослух са реченицом из опатијског писма написаног у августу 1965. године: „Сети се нашег чамца у Версаљу.”
У реченицама које доносе разгледнице има трагова који воде књижевном животу. Тако са Бледа, 19. јула 1970. године, пише: „Андрић је ту, са Вучом, то јест Јулкицом. Веца Лукић са женом која пита за тебе. Врте се нешто око мене.” Подозрење у односу на понашање других људи води његова опажања. Траг дубоког неповерења према људима, оно увеличава њихове намере: као да нека опасност по њега изненадно расте. Комплементаран је сасвим супротан доживљај: „После бурне ноћи, диван сунчан дан. Шта велиш за мене као метеролога. Синоћ је био месец какав нисам видео у животу. Данас ујутру небеса. Шта онда значе мале свињарије Матић & comp.” У овом запису се умањује значај људских намера кроз њихово суочење са природним појавама. То је карактеристичан поступак који је учинио познатим Толстој: док лежи на аустерличком пољу, рањени Андреј Болконски самерава са огромним небом изнад себе однекуд искрслог Наполеона. И грандиозни човек епохе одједном постаје сасвим мален.
Та космичка позиција човека постоји код Црњанског: људи су опасност – кад их посматра око себе; људи су безначајни – кад их посматра у природи. Отуд долази минимализовање значаја књижевног живота: „А нека ти је испод достојанства да говориш о литерарним наградама.” У овој реченици, која је написана у Опатији, на разгледници од 17. октобра 1967. године, открива се колико је у овом часу егзистенцијално далеко од некадашње хитње и потраге за наградом Академије: протекло је преко тридесетпет година и њихов садржај је оставио видан траг на душевној таблици писца Хиперборејаца. Он се променио: помирио се са задатом инфериорношћу, минимализовао је њен значај, удаљио се од људи, постајао им стран, да би се дефинитивно открио као стран у завичају и све више почео примицати природи, елементима и универзуму.
На разгледницама упућиваним Види Црњански, некад и по више њих дневно, често брине о њеном здрављу, па је и саветује да се не напреже преко личних могућности, пошто сваки посао око стана може сачекати. У понекој разгледници има, међутим, и трагова дубинских осећања. Тако у једној од њих, која је исписана на њихову лондонску адресу, он пише: „Дошао сам нашим трагом на један дан у Фиезоле и гледам те у мислима и говорим још само с тобом. Црњански.” Ово је могло бити написано за време његовог боравка у Италији 1952. године. А могло је бити написано и 1965. године. Јер, увек се враћао том месту: и 1969. године. Суспрегнута емоционалност у изразу надокнађена је интензитетом који постоји између речи: у паузама се готово може осетити како прелази са једне на другу реч. Долазак у Фиезоле свакако има у подлози сећање на њихово брачно путовање из 1921. године и на место где је написано Стражилово: на то алудира синтагма „нашим трагом”. Колико је тај траг снажан у њему показује додатак „на један дан”: он као да призива фразу да ме жеља мине. Јер, није имао више времена или пара, али је упркос томе морао доћи. Управо временска одредница отискује раст интензитета у емоцији која се налази у позадини реченица.
Околност да је написао „гледам те у мислима” уједињује две димензије: садашњу и прошлу; стварну (гледам) и виртуелну (у мислима); његову егзистенцијалност, коју упризорује ту (гледам), и њену страност (у мислима), јер она није ту. Страшни нагласак на самоћи печати последња реченица: „говорим још само с тобом”. Он говори само са њом не зато што не говори са другима, већ зато што само с њом може говорити егзистенцијалним (аутентичним) језиком сећања и гледања: двоструким погледом њиховог живота. Говори још само с њом зато што других у том егзистенцијалном подручју више нема: његова самоћа не припада, дакле, ситуацији него егзистенцији. Отуд у њој више нема никог: осим ње.
Када поново буде боравио у Фиезолама, у години 1969, његова разгледница ће поново сведочити о сећању. Читав један реминисценцијски свет настаје у кратким реченицама које су исписане на полеђини разгледница. Тако на разгледници од 9. октобра 1969. године, на којој је фотографија хотела „Аурора” у Фиезолама, пише: „Најзад тишина и мир. У овом хотелу (сећаш ли га се) провешћу 3–4 дана. Онда ћу у Милану завршити мог Микеланђела. Волео бих да дођеш овамо – ако буде могуће, пре него што се вратим у Београд. Воли те Црњански.” Уметнуто подсећање, као нешто скривено што продире у свест, исходовало је позивом да она дође: ако би се то десило, они би поново били заједно на истом месту, била би испуњена празна рупа у сећању, спојено стварно са прошлим. Посебно значење на другој разгледници са истог места доносе завршне речи: „Сећаш ли се?” Све пада у сенку овог продора сећања као блеска свести: сам упад има кондензован облик у три речи, јер је то експлозија једног осећања које поништава све што претходи, као и сваку белину око тих речи. Путања осећања поприма и облик делте, па разгледница од 8. октобра 1969. године доноси речи: „Тражио сам овде нашег гуштера. Још је ту на Сунцу. Сећаш ли га се? Воли те Црњански.” На разгледници је фотографија Fiesole – Teatro Romano. Ова алузија има, поред личног, и књижевни карактер.
Јер, алузија подразумева мотив који је у Хиперборејцима присутан, пошто се у роману Црњанског помиње хотел „Аурора” и околност да је јунакиња „много радије остајала горе у Фијезоли, у римском театру”. То је театар на разгледници у којој Црњански помиње гуштера. Јунакиња Хиперборејаца каже да „није тачно, да је сама у том театру”: „Један гуштер се тамо, крај ње, сунча, на камену, није побегао од ње, а веровао ја то, или не, враћа се и прави јој друштво.” Фраза „веровао ја то, или не” образује у приповедању несагласност ликова око појаве гуштера: да је друкчије, зашто јој он то не би веровао? „Има црне очи, мајушне и трептаве као црни дијамант, а тело алигатора, али минијатурно. Она је сасвим сигурна, да он долази, да се, са њом, сунча ту – да може да је препозна, и да је се сећао.” Гуштер који се сећа није претпостављен као људско биће него као знак. Отуд „што је било најлуђе, тврдила је да би требало веровати, да је то тај УВЕК ИСТИ гуштер, који је ту долазио, да се сунча, и у оно време, кад је тамо на брду Катилина пао.” Као знак, гуштер је свакако исти и увек је долазио. Као приповедни мотив, гуштер раздваја јунаке, јер „ја… за тог гуштера нисам знао, нисам га ни погледа удостојио, а ни он мене.” Гуштер је, дакле, име разлике између јунакиње која има чуло за невидљиве и невероватне ствари, које су – у овој ситуацији – стране јунаковом рационализованом отпору према сујеверју. Отуд је она „сасвим сигурна, да ће тај гуштер… враћати се и чекати је, и кад ње не буде више било.” Као знак, гуштер је свагда исти и свакако ће је чекати, јер он вечно поново долази. Јунак Хиперборејаца јој је, међутим, „одговарао да је то банално и да пише у писмима рђаву литературу”.
У Хиперборејцима је, дакле, направљена приповедна разлика између њих, коју су приповедни налози захтевали у складу са различитим структуралним положајем ликова: јунак је привилегован у основном плану приповедања, да би био осветљен друкчијим светлом из позадине у којој је јунакиња. Он тако бива пострањен: у томе је приповедни отклон од аутобиографске подлоге Хиперборејаца. У разгледници из 1969. године као да се мисли на све то, па се уносе извесне исправке, јер Црњански помиње „нашег гуштера”: они га одједном почињу делити. Како је то у Хиперборејцима био њен гуштер, онда његово присвајање у разгледници као да обележава како је промена у положају гуштера наступила приповедањем Хиперборејаца: описавши га у роману, Црњански га је присвојио.
Постоје две могућности: био је наш гуштер у стварности, али је постао само њен гуштер због приповедања у Хиперборејцима; био је њен гуштер, па је тако и описан у Хиперборејцима, али се у разгледници претвара у нашег гуштера, јер је такав постао приповедањем Хиперборејаца. Како год поставили ствари, приповедање уноси разлику у стварност. Има један сасвим криптичан слој у кореспонденцији – поводом гуштера – између Хиперборејаца и разгледнице. Своју помисао да ће је гуштер чекати и кад је не буде било, јунакиња Хиперборејаца повезује са посебним осећањем: „Пријатна јој је, као да је њено дете, та помисао.” Реченица је двосмислена. Она може значити: помисао да ће је гуштер чекати пријатна јој је као дете, тако јој је блиска и интимна. Али, она може значити и нешто друго: пријатна јој је, као да је гуштер њено дете, та помисао. Да ли је гуштер замена за дете које јунаци Хиперборејаца немају? Јунакова реакција о баналној и рђавој литератури, нервозна и груба, била би приповедно логична реакција на ову помисао о детету, јер је он и иначе склон нервозним рекцијама у односу на децу.
Но, разгледница потврђује њену веру да ће је гуштер чекати, јер је Црњански обавештава како је гуштер „још… ту на Сунцу”: у подтексту је сугестија да је гуштер – чека. То је нов тон: обавестивши је да је видео гуштера, претворивши га у нашег гуштера, Црњански се посредно саглашава и са њеном помишљу о детету. Да ли он у разгледници говори банално и пише рђаву литературу? Уневши такву оцену и реченицу у Хиперборејце, као дистанцу у односу на аутентичност њеног осећања према гуштеру, Црњански је перспективизовао читаву ситуацију: у духу велике литературе.
У разгледници из Венеције, од среде 13. августа 1965. године, Црњански пише како седи пред кафеом „Флориан” и како се спрема да у понедељак отпутује у Опатију. До тада је наумио да посматра околину и чувени кампанил Светог Марка: „Он је наш. Имамо га на медаљону који си добила, а мени дала. Не бој се, он нас чува и воли обоје. Твој Црњански.” Подтекст ове разгледнице, без кога она није сасвим разумљива, налази се у Хиперборејцима: „она иде радо тамо, јер су јој у детињству купили, тамо, једну медаљу са кампанилом Светог Марка, који се био срушио.” Пошто је први пут дошла у Венецију после рушења чувеног звоника, које се догодило 14. јула 1902. године, она је потом долазила поново и добила медаљу која је, поред датума рушења, носила утиснут и датум обнове – 25. април 1912. године: „Идући пут је дошла кад је кампанил опет био назидан и кад је општина, тим поводом, исковала, ту, златну медаљу, коју је поклонила мени и коју по свету носимо.” Она је добила медаљу са звоником и поклонила му је, али је медаља њихова, премда је он носи. У медаљи је сковано неко поистовећивање њега и ње. Јер, „кад је изгубим, умрећемо.” Њена медаља као његов поклон обележава њихов живот: „Ја сам заиста носио са собом ту медаљу. Иако нисам сујеверан.” (Х, 409) Иако није сујеверан, јунак Хиперборејаца бива приповедно осветљен позадинским светлом јунакињиног доживљаја света, које доводи у сумњу изричитост његових тврдњи. Разгледница из 1965. године додатно сенчи његову категоричност, јер он пише како их звоник – било у стварности, било на медаљи – чува и воли. Он, дакле, изричито следи њену ирационалну представу о звонику, док у Хиперборејцима пригушује тај утисак, премда га не уклања: он ствара извесну приповедну сеновитост, које у стварности нема.
У структури односа које осветљавају разгледнице послате Види Црњански, можемо разликовати три правца Црњанскове емоционалности. Најједноставнији је онај који, у наглашено хуморном виду, доноси његов утисак да Видина брига условљава његове поступке. Он као да стилизује, у пародијском тону, мајчински однос. Тако јој из Мостара, 16. августа 1966. године, пише: „Прошао сам кроз своје успомене и гледао минарета као копља и завидео деци што са стена скачу у зелену Неретву. Хтео сам и ја, али сам се сетио тебе.” Путања сећања замењена је опажањем које делује сасвим књижевно – минарета су као копља: свест о биткама и ратовима сплетена је са свешћу о османском војевању и господарењу. Озбиљност поређења, које делује као бљесак сабље на сунцу, смењује свест о младости која инфантилизује ситуацију на необичан начин. Јер, она не враћа Црњанског само у младост него готово у стање детета које препознаје норму: Вида као заустављање дечијег наума да скаче са стене, да се поистовети са децом; или, пак, Вида као брига за њу, ако он – старац – учини нешто непромишљено, опонашајући дете које скаче са стене. У оба случаја, као брига за њега или брига за њу, Вида се појављује као норма: која се не крши или која се чува. Да је реч о стилизованом, премда не неистинитом односу, показује висок степен хумора којим се приказује она као норма. Слично јој пише из Опатије, 1. октобра 1967. године: „Почео гимнастику, али у море нећу јер се бојим тебе. Волим те. Црњански.” Хумор је начин да се норма учини прихватљивом.
Други правац у којем се простире емоционалност Црњанског је везан за егзистенцијалност као искушење, за Видино учешће у његовој конституцији самог себе, попут реченице коју је записао у Опатији 16. октобра 1967. године: „Ја ходам и тражим своје успомене из I светског рата. Чувај себе. Осим тебе ништа немам.” Поново је на путањи сећања: између онога што виде сви, попут предела и амбијента, и онога што види само он, јер види у истоветном пределу још нешто – и себе какав је био пре педесет година. Тај раскорак апелује на његову егзистенцију, јер је у центру напрегнуте пажње. Молба Види да се чува, да брине о свом здрављу – што је стални мотив његових разгледница из овог времена – доноси карактеристичан обрт: чувај себе, али ако то нећеш због себе, ако ти није стало за себе, нека то буде због мене. Брига за тебе је – као да се чује у подтону ових речи – облик бриге за мене, неопходне, зато што немам никог: свест о самоћи образује битан егзистенцијални слој у емоционалном односу са Видом.
Она не обележава себичну бригу за своје потребе у старости него бригу у егзистенцијалном смислу. Јер, све је нестало из његовог живота, о чему сведоче брда и свет који гледа, и који му је непознат, осим ње: она је последња одбрана пред навалом страности на њега. Можда у том духу треба разумети наизглед шаљиво упозорење из разгледнице написане са Бледа 18. јула 1970. године: „Овде је хладно. За мене је дивно. Пази да се не узбуђујеш и премараш на овом доласку. Учи се да се смејеш свему осем мени.” Наук да се треба свему смејати значи да стварима света не треба узети само озбиљност него и стварност, ослободити се њихове неподношљиве тежине, уклонити их из поља евиденције – постранити их. Тај наук је део књижевног искуства Црњанског. Упозорење да не треба да се смеје њему значи да не треба да га пострани попут свега другог у свету, да не треба да раскине стварну везу са њим. Одржавање стварне везе у свести и стварање пострањених веза одликује двосмислено приповедно разумевање Црњанског. До навале страности у осећању света долази у часу када он није више у туђини него се налази у завичају; али, навала је незаустављива, јер страност долази из њега, па пострањује и завичај, све осим Виде. Отуд ће поплава страности у њему, која се одиграва у часу када умире, неминовно значити одвајање од Виде, пострањивање Виде: „госпођа Вида је била сва очајна, што он неће да разговара.” Отуд емоционалност овог правца у њиховим односима има егзистенцијалну тежину.
Трећи правац емоционалности је љубавни: у њему се стапају еротички мотиви у пригушеном виду и осећање дубоке привржености које нема еротичку конотацију, премда почива на свести о еротичком садржају. Тако разгледница из Опатије од 26. октобра 1967. године доноси кратку и једноставну поруку: „Примио сам твој телеграм. Један, али вредан сто других.” Када видимо датум, можемо разумети издвајање њеног телеграма између других телеграма, који су могли бити примљени поводом његовог рођендана: или, сасвим супротно, у изостајању других телеграма, њен телеграм има способност да их обухвати и надиђе.
Извесној изричитости његових реченица припада и порука коју доноси разгледница из Опатије од 9. октобра 1967. године: „Кад једем колаче, ако не пре, увек мислим на тебе.” Ова порука, чија се значења окупљају око појма слатко, има више могућих праваца: мислим на тебе, јер не треба да једем колаче због здравља; мислим на тебе, јер има нечег слатког у теби што бива изазвано колачима. Хуморном оквиру његових алузија, нарочито ласцивних, увек можемо прикључити реченицу са Бледа од 7. јула 1970. године, која настаје у очекивању њеног доласка: „Бићеш гост свог старог љубавника.” Двосмисленост је очувана у речи старог: она може значити стâрог, у смислу љубавника који ти је познат, премда не мора имати пуно година, али може значити и стȁрог, у смислу љубавника који има пуно година, иако није важно колико ти је познат. Тај нехотични хуморни прелив обухвата и реч љубавник, што значи да помера еротичка значења у дубоку позадину.
Различити садржаји емоционалности смењују се у Црњансковом односу према Види, они се налазе не само у једном човеку него и у једној ситуацији, умногостручавају се у кратким временским периодима, пресецају се, вртложе, попут неодредивих асоцијативних низова. Тако се у близини конвенционалних, хуморних и ведрих порука проналазе и поруке велике егзистенцијалне емоционалности, попут реченице која је написана у Опатији, 25. октобра 1967. године: „Ја сам после много мука успео да на крају осетим према теби ону љубав коју људи у животу нађу ретко.” Њихова љубав – нешто много дубље од телесне страсти – имала је ентелехију. Да би се она препознала, било је неопходно да прођу много мука. Пуно тога може стати у ову синтагму, и личног, и заједничког, и општег, али сав тај мучни садржај живота довео је до открића љубави коју је осетио на крају: то би могло значити на врху путање једног смисла.
У карактеристичном паралелизму, ова мисао се појављује и у разгледници из Рима од 29. септембра 1969. године: „Варош је ванредна. Време лето. Идем и гледам. Мени је све у знаку сећања на тебе. И Микеланђела. Воли те Црњански.” Простор сећања, свакако разуђен, јер је њихов давни боравак трајао дуго, па је било много ствари којих се могао сећати, сужен је на њу: нека кристализација њене фигуре, као одбране од онога што измиче, односно што је нестало из живота, па га се само сећа, и онога што надире, па је непознато и страно, као да обележава искуство Црњанског. Када допише да, поред сећања на њу, живи још само у знаку „Микеланђела”, онда то делује као прелазак на други ниво дописивања: у којем говори о списатељским намерама.
Но, то не мора значити да је напуштен подземни – емоционални – ток. Јер, у његовом сећању су једини остали Вида и Микеланђело. Кроз његова дела која Црњански види у Риму, Микеланђело постоји у истој димензији као Вида, која није у Риму. Емотивни слој реченице, не поништавајући списатељску намеру да напише Књигу о Микеланђелу, подразумева идентификацију са Микеланђелом која је – у различитим приповедним модусима – изведена у Хиперборејцима. Ако је све у знаку сећања на Виду и у знаку Микеланђела, онда то значи да се онај који ствара овај парадоксални знак, Црњански, сећа – Виде и себе: сећам се тебе и себе у доживљају Микеланђела. Тада је Микеланђело шифра за њихово постојање у његовом сећању.
Није дозвољено преносити текст без дозволе аутора.
