Мило Ломпар
Петар I Петровић Његош
Мило Ломпар, фото: Новости
Када је у Лажном цару Шћепану Малом одлучио да, у окружењу свих припадника херојског света, српског и васељенског патријарха, једино млади архиђакон Петар одбије дар лажног цара, Његош је назначио светост онога кога је 1835. године и прогласио свецем. Он је наговестио личну изузетност свог претходника на владичанском трону: Петра I Петровића Његоша. Само, дакле, овај светац има снаге да одбије дар саблазни, да не пристане на демоничку власт лажова, да очува идеју светости у часу када се сумрак све снажније спушта на судбину херојства. Само светац одбија епохалног гласника нихилизма. Ко је, отуд, био – у историји и народном предању – овај најзнатнији од свих црногорских владика, који је запамћен под именом Свети Петар Цетињски?
Његово световно име није уопште познато. Рођен је 8. септембра 1748. године, да би са навршеном дванаестом годином био замонашен 1760. године. Од тада је боравио у манастиру Стањевићи код владике Саве. Владика Василије га је повео са собом у Санкт-Петербург средином 1765. године, да употпуни образовање. Но, како је владика Василије убрзо умро, марта 1766, морао се јерођакон Петар вратити у Црну Гору већ у току месеца јула, не оставши у Русији ни пуну годину дана. Већ за време владе владике Саве, 24. јула 1775. године, архимандрит Петар Петровић кренуо је – на челу једне делегације – пут Русије, да би застао у Бечу, јер му руско посланство није дало путне исправе; није, штавише, успео да заинтересује ни аустријске водеће личности за судбину Црне Горе. У писму из Беча, које је – 26. августа 1775. године – упутио владици Сави пише да су „ова садашња путовања врло тешка”, да им нису дати пасоши, да је „све скупо”, да су се у Русији промениле прилике, јер је Орлов „изгубио ону своју првашњу моћ”, а на његово место дошао је Потемкин, и да се ни од аустријског двора не треба сада надати „никаквој ствари”. Тако је наговештено стање које је његовог наследника, песника Горског вијенца, подстакло да у једном писму јаукне: „Тесно ми је отвсјуду.”
Но, заједно са гувернадуром Јованом Радоњићем и сердаром Иваном Петровићем, архимандрит Петар Петровић је крајем 1777. године поново кренуо у Русију „због некијех народнијех потреба”. У његовом животу оне су имале дејство императива. У Бечу их је примио гроф Кауниц. У Русији су боравили око пола године, не успевши да се сретну са царицом Катарином II, док су сусрети са кнезом Потемкином били неуспешни. У јануару 1779. године су се вратили у Беч „без икаквог успјеха у своме дјелу”. Разочарани неуспехом у Русији, прихватили су аустријске захтеве да се у политичком смислу приклоне Хабзбуршкој монархији. Премда је њихова замисао била нереална, она одсликава очајничко настојање да се Црна Гора веже за моћну државу, која би јој помогла у отпору Турцима, односно скадарским пашама Бушатлијама.
Смрћу владике Саве (7. марта 1781. године) и владике Арсенија Пламенца (15. маја 1784. године) снажно је актуелизовано питање архимандритовог завладичења. Позван од стране архиепископа Мојсија Путника 11. и 19. августа 1784. године, поневши потврде гувернадура и сердара о избору за епископа, лако добивши од аустријског цара допуштење да га хиротонишу у Карловцима, Петар Петровић је ипак морао чекати на избор, јер је на путу поломио десну руку, па се вратио у Беч и лечио пуних шест месеци. Почетком октобра Мојсије Путник је позвао двојицу епископа, бачког Јосифа Јовановића Шакабенту и вршачког Вићентија Поповића, да са њим изврше посвећење. Дан пре саме хиротоније одржана је седница Синода, на којој је формално донета одлука о хиротонији, односно извршено наречење будућег епископа „Чернија Гори, Скендерији и Приморја”. И карловачки владика Јован Јовановић учествовао је у хиротонији. Она је извршена 13/24. октобра 1784. године у катедралном храму, односно саборној цркви Светог Николаја у Карловцима, док су ранија сазнања тврдила да је то било у тзв. Доњој цркви Апостола Петра и Павла. Годину дана касније, Петар I је навео да је у свему учествовао и пакрачки епископ Павле Авакумовић, али у историјским изворима о томе нема података. Но, остало је неспорно да је цетињски митрополит хиротонисан у Карловачкој митрополији: полицентрични интегрализам српске културе добио је нови беочуг.
Месец дана после посвећења у Карловцима, владика се писмом из Новог Сада од 26. новембра 1784. године обратио митрополиту петроградском и руском синоду, у коме је говорио о потреби црногорског света да добије школе, штампарију и „все што наука дат может”. Показује се да није мислио мимо духовне ситуације времена, да је разумевао добра значења просвећености и да је утро пут свом наследнику, који је означио магистрални правац кретања како свог народа, тако и основни задатак српске културе: да постане – како је прецизно обележио Иво Андрић – просвећен, али свој. У складу са традиционалним обичајима који су подразумевали да одлуку народа и митрополита потврде руски двор и Синод, дошло је до владикиног одласка у Русију 1785. године, са пасошем који му је издао руски посланик у Бечу, Штакелберг. Владикин боравак у Шклову, на имању генерала Симеона Зорића, на које је дошао у пратњи Франа Долчија, будно је пратио Софроније Марковић, који је био на положају у руском министарству спољних послова, и који је ширио неистину да православни владика црногорски хоће да уз помоћ латинског попа Долчија – који је и аустријски шпијун – Црну Гору преведе у католичку веру.
Вољом кнеза Потемкина до владикиног поклоњења царици није дошло, већ је владика, без правог објашњења, грубо, трећег дана по приспећу, под војном пратњом, протеран из Русије: било због руско-аустријског споразума из 1782. године о подели интересних сфера на бачканским подручјима Османског царства, било због руског уверења да је владика сувише наклоњен аустријској политици. „Као Христа од Ирода до Пилата” – вели владика Петар I – „тако је и мене звијер звијеру предавала на трзање к већему мом опскрбљењу и поругању”. Упркос закаснелом позиву Катарине II да се врати, владика се зарекао да његова нога више неће крочити у Русију. У повратку је боравио око месец дана у Венецији у којој га је примила „висока пресвијетла и преузвишена господа млетачка”. Вративши се у Црну Гору, владика је стално са народом: у почетку (1787‒1809) борави најчешће у манастиру „на Стањевиће”, да у преостатку своје владе махом буде у цетињском манастиру („на Цетиње”).
На руске примедбе поводом његовог завладичења у Аустрији, одговорио је да се јурисдикција Светог Синода руског не протеже на Црну Гору; упорно је правио планове за ослобођење и уједињење српског народа – и у потоњим годинама – који нису били увек усаглашени са споразумима Русије и Аустрије. Владао је поуком, примером, клетвом: „у мене изван пера и језика не имаде силе никакве за привести непокорне на послушаније”. Када не може да се лицем у лице нађе са својим саговорницима, владика Петар I им шаље писма, прогласе или „посланице”, док их је он увек и једино називао „књигама”. У тим „књигама” забележено је шта је он мислио и осећао, као и говорио и чинио у појединим историјским и свакодневним околностима; поред тога, какве су биле прилике и људи у земљи у којој је владао. То су садржаји који саме „књиге” чине историјским изворима, високе веродостојности и највеће вредности. Оне су текстови врхунске мудрости, животне и државничке, као и текстови аутентичне прозне уметности, у којој има трагова истинске поезије.
Премда је Махмуд-паша Бушатлија, скадарски везир, освојио Цетиње и порушио Цетињски манастир 23. јуна 1785. године, владика није клонуо духом него је – молбама, клетвама, саветима – ујединио црногорска племена и, прихвативши писмо аустријског цара (17. април 1788) и грамату руске царице (11. мај 1788), ушао у нове сукобе са Турцима. У бици на Мартинићима (2/13 – 11/22. јула 1796) „мала српска војска” Црногораца, Пипера и Бјелопавлића од 9.000 људи победила је три пута бројнију турску војску у којој су ратовали и Кучи, Братоножићи и део Васојевића. Нарасло народно самопоуздања искористио је владика да идеју јединства законски обликује на земаљском сабору на Цетињу (6/17. август 1796). Тада је, у присуству представника четири црногорске нахије, усвојена Стега која се сматра првим црногорским законским текстом. У бици око села Круса, у Љешанској нахији, у којој су се супротставили турској војсци која је бројала више од 30.000 људи, три пута малобројнији Црногорци извојевали су величанствену победу (8/19. септембар – 22. септембар/3. октобар 1796). Тријумф на Крусима прослављен је преношењем на врху копља одсечене главе скадарског везира кроз читаву Црну Гору, до зидина Цетињског манастира, истицањем задобијених трофеја и свечаном колоном формираном на Цетињу (28. септембар/9. октобар 1796).
Ове битке су прекретне тачке у црногорској историји. Оне су вођене са наумом да „смо дошли, мили моји витези и честити јунаци, дошли смо да с непријатељем нашу крв пролијемо; дошли смо да освјетламо образ пред свијетом; дошли смо да покажемо непријатељу наше вјере, нашег имена и наше предраге слободе да смо Црногорци, да смо народ, народ вољан, народ, који драговољно за своју слободу бори се до посљедње капље крви”, па „зато на оружје и на крваво поље, мили витези – да покажемо непријатељу шта су кадре јуначке горе! Да покажемо да у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије, да покажемо како горскоје јунака мишица јунаштвом надмашује на бојном пољу сваког душманина!” Ове битке су учиниле да свет почиње посматрати Црну Гору као посебност и целину, док је владика Петар I од њих почео да претвара своју земљу у организовану и на закону утемељену заједницу.
Непуне две године после доношења Стеге, донета је одлука на народној скупштини (19. мај 1798) да се у Русију упути емисар, архимандрит Стеван Вучетић, како би уручио цару Павлу писмо о уређењу земље и осигурао помоћ у остваривању овог наума. Будући да руски цар Александар I није показивао спремност да подржи уједињење Црне Горе и Боке которске, дошло је до владикине спремности да успостави сарадњу са Наполеоновом Француском. Када је – незадовољна таквим понашањем – руска влада одлучила да га ухапси и уклони из Црне Горе, она је упутила – 2. октобра 1803. године – грофа Марка Ивелића који је требало да осигура подршку главара за такву одлуку. Он је донео руску осуду владике, иза које је стао Александар I, јер се обратио само њима, док је руски Синод директно обратио владици, оптужујући га за злоупотребу руске материјалне помоћи. Но, лојалност главара и гувернадура Вука Радоњића потврдила је поверење које ужива Петар I. Он је, пак, своју оданост Русији доказао уклањањем опата Фрање Долчија као кључног фактора у политици иначе неуспешног приближавања Црне Горе Француској. На народном збору, окупљеном око владике, на Цетињу 17/29. августа 1803. године, донето је нових седамнаест чланова Законика општег црногорског и брдског.
Даље јачање руског утицаја у Црној Гори, у духу поверења владици Петру I, видело се у слању 3.000 дуката као заостале материјалне помоћи и у упућивању Стефана Санковског – у марту 1805. године – као руског царског повереника, који се ангажовао у питању решавања црногорских граница. У заједничким војним акцијама са руском флотом, Црногорци су заузели у Боки которској све оне тачке које нису биле у аустријским рукама, укључив и ратовање на територији око Дубровника, у који су претходно ушли Французи, и који су Црногорци и бомбардовали гранатама. У настојању да споји Црну Гору и Боку которску, владика Петар I је сазвао у Доброти (29. октобра/10. новембра 1813) скупштину Црногораца и Бокеља на којој је усвојено мишљење да Бока которска и Црна Гора треба да сачињавају једну провинцију.
У часу када је – на основу мировног споразума од 30. маја 1814. године – Бока которска припала Аустрији, дошло је до великог разочарања у руску политику. У писму руском императору, Петар I је напоменуо како је изгубљена свака нада која је „од старине гајена према Русији”. Одрешит, и у свом осећању правде непоткупљив, владика Петар I је, у писму Италинском, руском посланику на Порти, оптужио петроградски кабинет да је својом политиком довео Црну Гору и њега као владара до „крајње пропасти”. Било је то једно од периодичних разочарања које је империјална политика приређивала својим далеким следбеницима.
Увидевши од коликог је значаја да се за ослобођење српског народа бори заједно са Карађорђевим устаницима, Владика Петар I је упутио Саву Пламенца српском вожду који је јављао како једино оружје „храбрих Сербов Черногорцев” и заједничко деловање може довести до успеха. Карађорђе је упутио позив да се две војске састану на Тари. Његове победе над Турцима код Сјенице и Суводола довели су у прилику један број Црногораца, Васојевића и Брђана да се сретну са Србима из Србије. Када је морао да напусти Сјеницу, због заустављања последица услед пораза на Чегру 1809. године, Карађорђе је захвалио владици Петру I што је задржао Турке „од Скендеријске државе, Герцеговске”. Добри односи између владике Петра I Петровића Његоша и кнеза Милоша Обреновића, успостављени средином јула 1815. године, трајали су све док није убијен Карађорђе. Тај догађај је владика оценио као сурово „варварско злодејаније”.
Милошево схватање улоге Црне Горе у контексту националног ослобођења (1829) изазвало је прецизан одговор владике Петра I: „Што ми писат изволите да Црнагора едва, илити не може имат вот у србском народу, то мене ми се чини да то справедливо бит не може, будући да иако ова страна по пространству своему одвећ е мала, али по мјестному положенију, по храбрости народа и по својој независимости до сада е била одвеће важна, и јест ли не више, то не мање у Европи извјестна, кољко сама Србија. Доказатељством свега служи важности ове стране, да од времена изгубљења србскога царства, између свиех честицах србскога народа, една се е тољко Црнагора нашла, која е до данас удржала у цјелости глас, слободу и вјеру христијанску.” Ова представа о Црној Гори као последњем остатку српског средњевековног царства, као неугаслој искри српске слободе, оставила је видног трага у писмима и делима песника Горског вијенца. Но, општи контекст спољне политике Црне Горе и Србије био је предодређен европским системом сила који је успостављен завршетком ратова против Наполеонове Француске. Био је то систем који је искључивао било какву промену у националном и државном погледу. Као његов пресудни гарант, појавила се политика Николаја I, чији је утицај и у Европи и на Порти био доминантан током прве половине XIX века: све до Кримског рата.
Сáмо управљање непослушним и својевољнима поданицима знало је бити изразито тегобно, па је владика Петар I каткад, као у посланици Његушима, од 1823. године, био приморан да поручи: „Ја сам одавна видио да овдје живјети не могу, и ево дође вријеме да од силе цетињске под старост бјежим из Цетиња… Да међу Турцима живим, не бих толики зулум трпио колико трпим од Црногорацах.” Мучен костобољом, био је жива слика владарске немоћи и неугаслог ауторитета: премда га се нису бојали, јер није имао ни перјаника ни војника, ни оружја нити новца, његови поданици су га поштовали на невидљив начин. Јер, његова реч је ипак продирала у окорела срца, откривала у њима неискушан страх и стрепњу, заувек стварала представу о живом свецу међу њима. На том темељу је било лако кристализовати представу о његовој светости и прогласити га за свеца: као што је то учинио његов наследник 1835. године.
Последњих година живота владика Петар I је читао историјске списе и прикупљао документе о црногорској историји, па је као плод његовог рада посмртно изашла његова Кратка историја Црне Горе у „календару црногорском за годину 1835”: у Грлици. То је било у складу са његовим дугогодишњим читањем књига, из којих је учио и које су му служиле за предах у тешким животним условима, са његовим бројним настојањима да унапреди сопствену библиотеку, као и његовим дописивањем са знатнијим српским писцима његовог времена. На тај начин је постајао учесником европског духа XVIII века и грађанином просвећене Европе. Владика Петар I Петровић Његош умро је на Лучиндан 30. октобра 1830. године.
Дуговеки црквени и световни поглавар Црне Горе био је њено перо и њен мач, њена част и поштење, па је као победник у биткама на Мартинићима и Крусима, као достојанствени преговарач са млетачким, француским и аустријским генералима, очајнички позивао на престанак домаћег рата међу својим сународницима, да би – упркос свим негативним искуствима – верно следио Русију, уверен да ко је против Русије тај је против Словена, и повезивао се са Карађорђем, чију је мученичку смрт истински ожалио. Трагови његових мисли сачувани су у бројним посланицама, које класичним језиком наше народне и писане традиције, библијским патосом и неупоредивим личним тоном, спајају различита својства писма као жанра у српској књижевности. Има у њима од Доситејевог поверења у просвећеност, од непрестаног вапаја за оснивањем и унапређивањем школа, ма колико да су се ова два човека разликовала. Има у њима од Вукове тврде рационалности у сагледавању догађаја, од реалистичке процене догађаја и околности, од схватања све опасности која вреба мали народ у суочењу са слепим диктатом великих сила. Али, има и од дубоке хероичности наше народне поезије, од поетског поверења у истину и правду, у усправни корак малог народа. Има – и то је најузбудљивије – у њима и скривеног личног тона, дубоко запретаног у слаповима реченица посвећених обавезама, догађајима и људима, као трага једне личне изузетности.
Беседа одржана на дан Светог апостола Луке, који је и дан Светог Петра Цетињског, 31. октобра 2023. године, у Сремскокарловачкој богословији.
Текст није дозвољено преносити без дозволе аутора.
