Милан Ружић

Сени Раше Попова

20.04.2017.

Фото: М. Ружић

Јутрос су ми јавили да је Раша преминуо. Изгубио је свет и оно мало добра што му је остало! И ове пахуље које лете крајем априла су, сигуран сам, њему у част. Снежни покривач спустио се на земљу како би се Раша на њему у небо испео.

И нема суза. Нема кнедли у грлу, само некаква неверица и константно проверавање вести и позивање његовог броја. Душа ме боли што га нисам чуо овог месеца. Уместо да га видим и поново научим све што сам заборавио, видим га по вестима и верујем им колико и временској прогнози. И није ми криво што причају да нас је напустио, причали су то за многе. Криво ми је што нас не лажу.

Сећам се да је једног поподнева 2014. године у мој свет ушао Раша, херој мог детињства. Тог дана у ресторану „Палилула“ научио сам све! Још памте конобари тај дан када нисмо хтели да се растанемо од јутра до ноћи не наручујући пиће и храну, јер сам се ја опијао знањем, а он хранио мојом радозналошћу.

Сећао се и Раша тога, сигуран сам, и то до свог последњег сата. Маратонске разговоре телефоном су, сасвим сигурно, регистровали они из телефоније и проглашавали нас ненормалним. Немилице трошени импулси и минути условили су зараду радости и сазнања.

Ово пишем док су ми очи суве, јер знам да кад почну да сузе, ништа нећу видети данима.

По глави ми се врзмају манастири Благовештење и Никоље у којима си ми признао да си одморио своју душу. Не прође дан, а да не споменем твоју реченицу да магнолије изгледају као да је неко башту лала попео на дрво. Сећам се и како си се уплашио висине Каблара говорећи да је за тебе и тротоар као Еверест. Натерао си ме да, бар на моменат, заволим равницу. Осмех ми се оцртава на лицу када се присетим твог осмеха који сам ти измамио онога дана на Сајму књига када сам ти пренео вест о твојој награди. Сваког дана су ми говорили како ме тражиш због нечега, а после смо се јурили по халама и штандовима како бисмо сазнали да смо само хтели разговор. Памтим и приче о црвенокосој лепотици Ради која је седела испред тебе на студијама. И даље се сећам твог гласа када си тврдио да те је у главу ударила „Сунчаница“ Никите Михалкова. Кроз твоје реченице сам прошао све континенте, препливао све океане и схватио цео свет.

Био си отворена књига још отвореније душе у којој су сви могли наћи своје место, а твоје место на оној столици у мом стану већ одавно је названо по теби. Смех деце пред коју си излазио не излази из мојих ушију, а твоја доброта не ишчезава из народа који је уз тебе одрастао. За неке си био проналазач, али за мене си остао проналазак.

Сад ме опхрваше твоје приче о човеку који кроз капију свог дворишта прелази границу са Мађарском, па она о спремању мокринских шницли бренером, или она о заборављеној књизи на крову аутомобила у Андрићграду, и у свим тим причама, ја сад видим само тебе. Смејем се твом искренутом зглобу који никада Добрици ниси признао, клечању у књижари када те је неко помешао са продавцем, а 26. јуна ћу сигурно плакати немајући коме тог дана да пожелим дуговечност.

И синоћ, док је твоја душа била растрзана између два света, причали смо о теби не знајући да си на пола пута до неба. Данас смо чули да си оставио овај свет и придружио се својој браћи и родитељима, својем стрицу са њивом на којој избија врела вода и својој љубави за којом си чезнуо од момента када је она урадила то што си ти учинио прошле ноћи, онемогућивши тако данашњој деци да одрастају уз тебе.

Сад видим да странице твог дневника овде стају и да их више нико неће исписивати и увезивати стручније од књиговесца у којег си био разочаран.

Нисам добар, Рашо, у овим опраштањима, па опрости ти мени то што ће те моје сузе стићи негде на путу за Рај и поздравити те са обода твог шешира падајући на њега као киша и знај да ћу, колико данас, стргнути једну од тих лала испетих на дрво и положити их на место одакле си их посматрао, а ти ћеш, за мене, остати башта доброте испета на небо.