Милан Ружић

СДА против Хандкеа и Кустурице, хушкање на уметнике

11.12.2019.

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

За разлику од целог света, од ког су једино одскочили Хрватска, Федерација БиХ, Албанија и такозвана држава Косово, који тврди да се доделом награде Хандкеу уметност поново вреднује у академији, сарајевска СДА је страначким саопштењем доделу Нобелове награде Петеру Хандкеу прогласила за „цивилизацијски и етички суноврат Нобеловог комитета“ тврдећи да се „комитет тако сврстао на страну негатора геноцида“.

С обзиром на то да се у БиХ и даље користе термини које су у својој књизи „Политика геноцида“ научном анализом потукли Едвард Херман и Дејвид Питерсон, у сарадњи са Ноамом Чомским, а исти тај термин не користе када је у питању још бројније и бруталније страдање српског народа, СДА и званично, иако никад није ни престала, скаче у вагон историјске ревизије и осуде институција и људи који са тим ратом и страдањем нису имали никакве везе.

– Peter Handke se sa uživanjem stavio na stranu nasilnika, pravdajući ratne zločince i negirajući zločine koji su zgrozili civilizirani svijet. Takvim stavovima Handke je izdao ljudskost, istinu i pravdu i tradiciju evropskog humanizma – наводи се у саопштењу те странке.

Ко што видимо, овде се користе врло ризични интензификатори наметања мишљења попут „са уживањем се ставио на страну насилника“. Тако говоре о Хандкеу који је дошао да провери истину, не једне стране, већ суштинску истину. Када се говори о Сребреници, није згорег поновити, свет је згрозио наведени број страдалих са којим се одавно манипулише, док се број страдалих Срба у Сребреници и околини, све до Братунца, Залазја, Кравице, као и начини њиховог истребљења, уопште не спомињу. Важно је подсетити да Хандке својим радом није издао истину и правду, већ јој је на свој начин допринео, док, ако говоримо о традицији европског хуманизма, СДА нема шта да прича о њој, а Хандке се одавно доказао као оличење те традиције у њеном класичном, оном најсветлијем смислу. Не заборавља се, већ се намерно пренебрегава чињеница да је у питању Хандкеово лично мишљење које он никада није наметао, али је општепозната ствар да структуре попут СДА, које често страдање свог народа користе као политичко оружје, желе да оспоре сваког човека који другачије мисли од увреженог политичког дискурса који се безуспешно негује ван круга странке. Петер Хандке је своје мишљење о ономе што је видео износио као што би и сваки други човек, а то што је он велики уметник чија се реч, иатинита реч, чује даље од речи обичних људи, то је већ проблем СДА.

У даљем тексту СДА наводи се да „nije slučajno da je među najglasnijim u odbrani Handkea Emir Kusturica, koji je počinio sličnu izdaju svih ljudskih i moralnih principa. Izdaja Kusturice je gora i kompletnija. On je izdao i svoj narod, rodbinu, komšiluk, prijatelje, vjeru i grad u kojem je odrastao. Učinio je to u vremenu genocida nad Bošnjacima.

Iz Beograda je posmatrao rušenje hiljadu bosanskih džamija, urbicid nad Sarajevom, otvaranje konc logora, masovna silovanja i pokolje desetina hiljada nevinih muslimana. Izdaju je u tim crnim vremenima «zakitio» i promjenom vjere i imena“.

Стара је истина да када СДА нема кога да нападне, узнемирена у свом кавезу лажи шетајући тамо-амо, они се увек обруше на Кустурицу. Није им први пут. Дакле, опет на  човека који говори истину. Емир Кустурица се као човек и уметник у Хандкеовом случају опредељује као човек уметности, а не као политички активиста. Говорећи о непостојећој издаји Емира Кустутице, СДА покушава да покупи јефтине бодове код својих гласача и нацрта мету на челу човека који је исто то Сарајево ставио на културну мапу света, као што то данас чини са Мећавником и Андрићградом. Емир Кустурица није никог издао, већ је њега издао народ којем је говорио да не гласа за рат. Због лажи о њему, одрекао га се град који је почетком рата у Ле Монду бранио текстом „Европо, мој град гори“, а та је одбрана била гласнија и утицајнија од свих других. У његовом комшилуку, као и у целом Сарајеву вероватно није остао нико после рата кога би Кустурица могао да изневери, јер су сви протерани. Религија је слободан избор сваког човека и спада у основна људска права око којих никада никоме није прављен проблем, осим Емиру Кустурици, јер се, очигледно, у Сарајеву слободан избор сматра издајом, ако се не поклапа са оним што жели махала. „Време геноцида над Бошњацима“, како тај рат назива СДА злоупотребљавајући термин поново, јесте и време злочина над српским становништвом које је Емир Кустурица, као и Петер Хандке, осетио као веће, дубље и трагичније, и као своје, и коме је решио да сведочи и да се подреди, не идеолошки, већ по осећају правде. Своје крштење, обавио је сасвим сигурно и искључиво из побуда свог бића и потребе своје душе, а никако користољубиво и политички, чему је доказ да је он после тог крштења само још више прогањан и можда је једини човек од кога је крштење у очима других направило ђавола.

Nema nagrade i priznanja koje može Petera Handkea i Nemanju Kusturicu podići sa moralnog dna kojem po vlastitom izboru pripadaju i koje zaslužuju – navedeno je u saopćenju SDA – наводи се у закључку хушкачког саопштења СДА.

Очигледно је да се овде ради о кампањи против уметности, а на нивоу политике. Ни Петер Хандке, ни Емир Кустурица никада нису били политичке фигуре у игри шаха које је играо ико на свету, па ни СДА. У питању су уметници који су својим делом окитили цео свет, што им је наградама и потврђено. Награде су стизале са свих страна, па и од оних који их из неког разлога нису волели, што је само још дубља потврда њихове вредности као уметника и као људи.

Иза Хандкеа и Кустурице стоји непорециво и необориво дело, а испред њих њихова реч која се сме довести у питање, али искључиво уколико су они ту да одговоре, као што хоће, истином, као што су навикли. А око њих двојице, све због јефтиних поена и политизације свега на овом свету, сада стоји и СДА која у њих упире прстом љагајући их као људе и уметнике на начин који може врло лако изазвати и упирање у њих и нечега другог, много убојитијег од прста.

Овакво саопштење СДА не одликује само одсуство интелигенције и истине, већ и сваког срама, поштовања и моралног начела на које се позивају прозивајући уметнике које желе да увуку у политичку игру и велике проблеме.