Милан Ружић

Пад Бранислава Трифуновића

07.10.2019.

Сви причају о цепању заставе Србије у представи „Пад“ Кокана Младеновића, али онако стидљиво, по кулоарима престонице у којој такве ствари само можете осудити тајно да вас не би мрзели јавно и проглашавали противником уметности и слободоумља, задртим националистом и дивљаком који не зна шта је уметност.

Али како цепање заставе може бити слободоумље, а не безумље? Како кидање сопствене заставе може бити патриотски чин?

Лаж је да је заставу у представи цепао Бранислав Трифуновић, ако су медији пренели, али на њему свакако лежи већа одговорност, него на девојчици која заставу цепа током представе. Разлог је што је он тај који се нашао да протумачи овај чин паметно, па му није баш успело. Чак се плашим и потпуно супротног учинка.

Кокан Младеновић сигурно није човек без талента, али исто тако сигурно јесте човек који у овој деценији посеже за политизовањем својих представа на веома лош начин. Прво је у Андрићево дело увео браћу Лукиће који убијају све на сцени. Дакле, политизовање Андрића који је одувек бежао од политизације било ког свог дела и тога се плашио више него било чега другог. Знао је оно што Кокан не зна, а то је да дневнополитичке или привремене ствари срозавају вредност уметничког дела која се огледа кроз трајање.

Представа „Пад“ је друштвено и политички ангажована, што је сасвим у реду, као и њен назив који је овога пута више допринео опису онога што проживљава Трифуновић као глумац и Младеновић као редитељ, него ово друштво, мада је и тај аспект неупитан.

Пад Кокана Младеновића садржан је у том упрошћавању и игрању са актуелношћу његових представа, што доприноси срозавању неких уметничких стандарда које је некада неговао као успешан и талентован редитељ.

А о тумачењу уметности од стране Бранислава Трифуновића може се рећи све осим да је паметно, да је успешно и да је потребно. Ако је већ толико запео да осуди бедни, скоро па непостојећи проценат људи који су у име лажног патриотизма убијали, зашто није прецизирао на које време мисли? Због чега се на сцени не цепа застава Србије из деведесетих, обична тробојка без грба, или нека друга од оноликих које су биле у употреби до ове? Испашће да је поцепана погрешна застава. Биће да је глумац лоше разумео представу.

У сваком случају, и било која застава да је у питању, зашто од злочина неколико појединаца или неколико десетина људи начинити злочиначком целу државу, а играти ту представу у истој тој држави? Како смо ми једна од ретких земаља која за такве представе даје новац или аплаузе? Изгледа да волимо да пљују по нама и да нас цепају.

Због чега се не цепају друге заставе? Ми имамо више злочинаца од Америке, Холандије, Белгије, Енглеске, Јапана, Шпаније? Ово је једна од ретких земаља на свету, можда и једина, где је исплативо вређати себе. Између профита и лепог васпитања, инцидента и уметности, безобразлука и поштења, ми увек изаберемо оно прво.

Трифуновић је рекао да у име те заставе људи убијају, краду, варају, лажу док се куну у ту заставу. Не раде то људи, драги Трифуновићу, већ нељуди. Нема овде твоје и моје заставе. Застава је једна. Зашто она на сцени није могла бити опрана ако на њој има крви, као што тврдиш? И то би био уметнички поступак. Међутим, свима вама који све називате уметношћу лакше је да дајете глупа објашњења својих непромишљених поступака, него да кажете да су људи у праву. Или просто да ћутите. Али онда не би било новинских наслова, не би било медијске славе, не би било продатих улазница за представу, не би се продубљивали јазови које наводно затварате, јер без тих ситних инцидената не би било профита. Е тај део вероватно мучи вас који се на овај начин бавите уметношћу. Тај патриотизам који се своди на узимање динара уместо евра за лоше написане, режиране, па зашто не рећи и одглумљене комаде.

И немам ја против тебе ништа, јер те не познајем. Али имам против твојих непромишљених, или можда дубоко промишљених па уновчених поступака којима цепаш све оно у шта ја верујем.

Сад само остаје дилема да ли си правдао цепање заставе као лош револуционар или лош глумац, односно тумач. Шта год да изабереш, неће те оправдати, али ћеш бити у праву.

И немој моралисати после свега што си својим „делом“ показао. И не чекај велике улоге, јер сигурно неће доћи. А неће због оваквих објашњења и слављења твог морала, ако морал није прејака реч.