Милан Ружић

Ноћас звале су ме јаме

27.08.2021.

Милан Ружић

Ноћас звале су ме јаме – црне рупе српске историје. Обилазио сам их лак попут пера којим нису исписана имена свих оних који су у јамама заноћили занавек. У сваку сам главу протурио према онима који су своју у том мраку губили и љубио стене, палио свеће, сузама спирао прашину заборава са њих.

Не знам да ли сте икада били близу тих јама, а неко ваш сигурно јесте ако сте српским именом крштени, али када приђете тим Срба вечно гладним устима, она издишу таму да би удахнули још неки живот. Ако сте икада били, знате да сте и ви тамо страдали, јер ко једном дође до јаме, у јами и остаје. Нема везе где живиш, где радиш, ако си Србин – обитаваш у тој јами са прахом свог праха и кад говориш, причаш одјеком из јаме.

Чуо сам децу, па сам чуо ножеве. Чуо сам жене, па сам чуо маљеве. Чуо сам врискове, па сам видео мајке. Поред мене шиштала су шила у залету и испадале су старачке очи загледане у небо. Осетио сам крв свог рода како прска, ври и плави црне поноре у којима сада мирно спавају деца моје земље. Нањушио сам месо свог меса и слушао јауке својих јаука. И никога није било брига.

А јаме, јаме су и даље звале пружајући ми најбоља места за гледање онога што је неиздрживо. Најбољу карту сам добио, јер оне желе да их гледаш, да их се плашиш, да их поштујеш, јер ти си један од оних што им је утекао. Свака јама чека свог Србина и сваки Србин од своје јаме бежи као да га она може не ухватити и као да он може утећи.

Ноћас звале су ме јаме, мамиле мукама мог рода, мучиле лепотом и младошћу њених утробника. Ноћас сам над њима плакао и рибао крв са стена да се она лепота коју вађене очи памте не прља. Гледао сам звездано небо надјамља и глуво викао на историју да их памти. Из сна ме прену пуцањ јаве и нестаде свејамља. Остадоше само јаме у мојој души. Из њих сам ноћас повадио све и залио рупетине молитвама.

Не храните јаме вашег заборава у које сте бацали своје претке да их се нема ко сећати, него узмите светло молитве, па се баците у понор. Пробудите уснулу децу, утешите нутешне мајке, дајте руку дедовима да устану и изведите их напоље да их цео свет види. Не стидите се судбине свога народа. Дата нам је да је као искушење.

Ноћас звале су ме јаме, уста сам им запушио тамјаном и очи ослепео свећама. Сад сви полако, свако у своју јаму. Гурајте род свој да испадне напоље у нови живот. Док је јама, биће и Срба што над њима, то у њима. Дозивајмо се кроз ноћ – наши смо.

А кад до вас дођу, грлите своје јамљенике у нашој небризи дављенике.