Милан Ружић

Награда за допринос антируској хистерији

01.03.2022.

Милан Ружић

Ових дана оснивачи чешког филмског фестивала „Фебиофест“, одлучили су да одузму почасну награду за допринос светској кинематографији „Кристијан“ режисеру Емиру Кустурици због Кустуричине сарадње са Централним академским позориштем руске армије.

Иницијатор одузимања награде управо је редитељ Феро Фенич, оснивач наведеног фестивала, човек чије име никоме не значи ништа, а уједно је и један од оних који су Кустурици и дали награду, па се сад, након пет година, предомислили.

Ваља напоменути ону стару тврдњу о САНУ која каже како се њени чланови деле на две врсте – на оне који су потребни САНУ и оне којима је САНУ потребна. Тако је и у случају овог фестивала. Њима је био потребан Кустурица и његова, не витрина, већ хала са наградама, а не они њему, али сада када су многи други пристали да приме награду јер ју је добио Кустурица, он им више није потребан.

Стога, ваљало би рећи да је ово одузимање награде у време културе отказа (cancel culture), сасвим логична ствар. Међутим, шта се иза културе отказа, или културе отказивања, крије?

Ако погледамо све цртане филмове, књиге, писце, глумце, редитеље и остале делатнике, ових дана и диригенте у случају Гергијева, сви су отказани не због икаквог нарушавања демократије, људских права, подршке „диктаторима“ и слично, већ како би се затрла права уметност, а њено место уступило ономе у чему је америчка нација прва у свету, а то је „уметничко“ дело са што значајнијим пропагандистичким замахом. Тако њима „Дамбо“ није по мери, али је по мери нови стрип о Супермену (сину оригиналног) који је бисексуалан. Ако су мера новог света Јасмила Жбанић или Анђелина Џоли, онда смо сви заједно угазили у Феру Фекалича.

Прецртавање основних уметничких вредности и вредновање дела по методи идеолошке опредељености сада ставља најузвишенију уметност пред свршен чин и крај епохе у којој смо се дивили највишим дометима стваралаштва, не зато што је ишта од аргумената тачно, напротив, већ зато што то кажу они који никада, услед великог броја добрих уметника, нису могли да провуку своје квазиуметничке памфлетарије. Сада су отворили пацовске канале и хрле назад у политички коректно уметниковање.

Стога, ако се Кустурици одузима награда због сарадње са Русијом, онда та награда овим доказује не да вреднује демократију, већ да не вреднује уметност. Онда би било логично прогласити је наградом за допринос идеолошкој борби или антируској хистерији.

Како је могуће дисквалификовати велику уметност и див-уметнике ако воле, цене или једноставно вреднују Русију и руску културу, са изговором да Русија сада бомбардује Украјину, а није могуће дисквалификовати америчку уметност, уметност државе која је за време Обамине администрације бацала 78 бомби на сат по целом свету? Данас ко зна колико. Није ли Америка ових дана, као и претходних ко зна колико година бомбардовала Сомалију? Зашто онда не откажемо Холивуд?

Е па, зато што је данашњи Холивуд, Холивуд суперхероја, а не Холивуд „Ловца на јелене“, и зато што је исти тај данашњи Холивуд матрица по којој треба израдити шрафове политике, права и уметности целог света.

А што се тиче позива на Кустуричин морал и карактер, од стране (б)риге од Фере Феникса (јер овим покушава дићи фестивал из пепела), имао бих и о њему нешто да кажем. Толико је Кустурица лош и себичан човек и неће да учини ни за кога ништа да мој телефон или мејл адреса дневно добију преко 25 позива или порука са молбама да ја њега замолим да им он некако помогне. И он скоро свима помогне.

До сада сам молио те људе да кажу осталима како га не познајем како би стизало мање порука, јер телефон не престаје да пишти, али сада то више није могуће ако желим да гарантујем да је оно што ћу рећи тачно, па признајем, Емир Кустурица је мој велики пријатељ, један од оних о којима знам више од других и са којим увек и о свему разговарам. Човек који је увек ту да ме посаветује, да похвали, да упути добронамерну критику и да са искреним интересовањем сваког дана позове и упита како сам, како ми је породица и шта има ново. Зашто све то помињем? Зато што сам један од ретких који зна колико је кућа направио људима који их нису имали, колико је коме помогао са струјом, водом, асфалтом, колико је новца трошио на решавање туђих проблема, вредних ствари поклонио, за колико је успеха младих уметника и научника директно заслужан, колико је концерата свирао да би те паре дао некоме коме су потребне, колико је глумаца афирмисао, колико је доктора позвао када су и људи које уопште не познаје морали да иду код лекара, колико породица хране његови градови, колико је људи због њега почело да се бави било чим, колико се сваког дана труди да свакоме ко је жељан знања пренесе знање које има, а оно је огромно, колико му људи сваки пут кад шетамо приђе и захвали за неку нову ствар за коју раније нисам знао. Да не набрајам даље. Дакле, јасно је да причамо о великом уметнику и великом човеку.

Уколико и на вашој ваги претеже тас Фере Фуфича, а не све оно што је о Кустуричиној уметности рекао сваки важан фестивал, свака светска антологија филма и редитеља, свака важна уста у свету уметности, биоскопска публика свих континената, али и сви остали његови подухвати о којима он ћути, јер је пристојан човек који помаже не да би се чуло, већ да би помогао, онда заслужујете тог Ферицу Фанатича, и седму лигу уметника и уметничких недела.

А Кустурицу, протеривали или не, њега чувају дела. Шта ће чувати вашу децу од плиме неукуса, девијација и идеолошког прогона ако и ви кренете тим путем? Да неће Фера?

И ваља знати, након свега, да је суштина у следећем – Кустуричин и сви остали случајеви прогона било ког великог уметника, нису део културе отказа, већ отказа културе.