Милан Ружић

Историја коју упорно заборављамо

04.03.2024.

(Милан Ружић) Фото: С. Гарић

Народ смо који се увек хвали тиме како све зна, а нарочито историју. И свако ће нам пружити, чак и на најмањи подстицај у виду чашице ракије или свакодневног виђања, свој увид у некакву историју коју тврди да зна, а што је најгоре, увек сваки Србин тврди да историју зна боље од оног другог.

И тако вековима тврдимо да нешто знамо, да смо чули, прочитали, а у ствари не знамо ништа, и што је најгоре, делује као да нам није ни стало осим кад је у питању расправа у којој желимо да победимо.

А сад се запитајмо… Знамо ли за силне прогоне Срба са својих огњишта? Знамо ли да се то увек дешавало о великим празницима? Да ли нам је заиста познато колико трагедија је овај народ претурио преко својих леђа? Смемо ли не знати имена страдалника нашега рода и занемарити стратишта, па онда трговати бројкама како се коме прохте, а све у складу с политичком коректношћу? Зар не испада онда да су Срби страдали за превагу неког бедног таса на ваги наших свађа?

Зашто знамо ко је победник Звезда гранда, а не знамо за плач деце нашега рода који одзвања кроз шуме, јаруге и још увек се чује са дна неких јама? Због чега нам је познато колико зарађује Александра Пријовић, а није нам познато колико још костију наших предака лежи неопојано и несахрањено по којекаквим увалама, вртачама и окапинама? Ко је то нама могао рећи, ако ми нисмо сами желели да знамо, шта о чему мисли Јелена Карлеуша, а не знамо за ливаде, шуме и обале где су Срби убијани камом, каменом, жицом, за места на којима – што каже Ћамил Сијарић – где год да станеш, нога ти упадне у лобању неког Србина? Како је могуће да постоји народ чија власт шаље државни авион по тело страдалог певача, а не шаље спелеологе, археологе, форензичаре, етнологе и историчаре да истраже где смо све то страдали услед непознавања историје коју и даље упорно заборављамо?

Је ли могуће да напамет знамо текстове песама нечега што се зове Мерлином и пунимо му шест арена иако је био ратни хушкач, а не знамо спискове страдалих ни из једног рата који је на нас, увек неспремне, наишао? Знамо где летује Аца Лукас, али не знамо где је страдало 700.000, 40.000, 15.000 Срба одједном… Чули смо милион пута која ријалити звезда где живи, али смо глуви за то ко све није жив, јер је подлетео под точкове историје.

Знате ли како пара душу суза у оку деведесетогодишњака који прича да је гледао када су му клали браћу, мајку, оца и баку док је он седео у жбуњу и није смео да писне? Имате ли појма колико мора да боли неку старицу која је од онога што је видела побегла на крај света и још увек осећа ножеве у свом трбуху? Јесмо ли свесни колико су ужасни крици деце која умиру по Грмечу, или преко албанских планина, или у ватри својих спаљених домова?

Знамо ли како кама кида српско месо? Знамо ли како је када мајка мора да одлучи ком ће детету од њих петоро да спасе живот? Знамо ли како је то бити претучен, силован, везан, па камионима са стотинама других као стока бити послат кољачима? Знамо ли колико је ископаних очију, опараних утроба, искиданих језика остало по ливадама? Знамо ли са коликим морем суза је заливена земља на којој сада више нема Срба? Знамо ли којим су речима родитељи тешили децу секунду пре него што ће сви заједно бити поклани? Знамо ли шта је ишло кроз главу, осим метка или маља, онима који су клечали над сваком јамом? Знамо ли где је земља највише улегла од трупова оних које смо заборавили? Знамо ли да смо следећи ако не знамо одговор на сва претходна питања? Знамо ли за крике, дозивања, смрзавања, бичевања, сечења, кидања, чупања, модрице, откинуте удове, раскомадане утробе, силовану децу? Знамо ли за мржњу? Знамо ли за уништена гробља? Знамо ли за патњу? Знамо ли за ужас? Знамо ли за Гаравице?