Милан Ружић

Има ли живота после ГПТ-а?

02.07.2025.

Милан Ружић

Одавно се води полемика око тога колико је заиста корисна вештачка интелигенција (у даљем тексту ВИ) и колики је њен креативни потенцијал, а многи су се бринули и за ону другу страну која се тиче тога колико ће милиона људи изгубити посао под налетом ChatGPT-а (у даљем тексту ГПТ). Сви су имали своје претпоставке док се у мени након једног скандала у Америци када је поништен литерарни конкурс, јер је од преко 70.000 пристиглих рукописа потврђено да је преко 68.500 било сачињено уз помоћ ВИ, родило питање до када ће одређени софтвери моћи да утврде шта је креирано од стране ВИ, а шта не.

Међутим, још од појаве Гугла, а касније и паметних телефона, човечанство је нешто што је требало да користи као штаку, помоћно средство које ће му олакшати живот, унапредило у инвалидска колица без којих живот више није могућ. И сам интернет, одувек је размишљао писац ових редова, направљен је да збуни човека, поред тога што ће од њега направити мање покретно биће, самом неактивношћу склоно разним обољењима и деформитетима (од чега би профитирале разне гране од фармације па надаље), а збуниће га тако што му нуди преко милион или милијарду потврда за сваку глупост коју укуца попут равне Земље, непостојања диносауруса, информација о појединим људима и томе слично

Елем, када имате паметни телефон, не само да не знате више бројеве телефона напамет, већ се коришћење мозга смањује за невероватних 2‒3% што резултира не само мањком меморије, већ се смањеном можданом активношћу, тврде научници, смањује свака способност која зависи од мозга ‒ од моторике до спремности имуног система на одбрану од спољашњих опасности у виду вируса и бактерија.

Али све је ово нешто што смо уопштено могли да претпоставимо, с тим што смо се све време питали погрешно питање, а то је оно о радним местима и потенцијалу ВИ да обавља људске послове. Оно што се нисмо питали, а ових дана се то питао гласовити МИТ (Massachusetts Institute of Technology), јесте утицај ВИ, тачније ГПТ-а, на људски мозак. Резултати су и више него застрашујући.

Након четворомесечног испитивања корисника ГПТ-а скенирањем мозга, закључак је да ВИ, наравно чини људе продуктивнијима, али тихо уништава наше когнитивне способности. Један од најбаналнијих примера јесте и тај да 83% корисника ГПТ-а приликом тестирања нису могли да се сете шта су написали само неколико минута након исписивања неколико редова руком.

Скенирање мозга корисника ГПТ-а и осталих алата вештачке интелигенције показало је да су неуронске везе спале са 79 на само 42, а то показује губитак мождане повезаности за застрашујућих 47%. Да у резервоар вашег аутомобила одједном стаје само половина, а лампица сигнализира да је пун, ви бисте се обратили аутомеханичару, али када се ово догоди вашем мозгу, ви то не региструјете, а ако нешто и приметите, онда то игноришете, јер нема потребе да се „оптерећујете“.

Када су научници који су спровели ово истраживање замолили кориснике ГПТ-а да нешто напишу без помоћи вештачке интелигенције, њихово писање је било далеко лошије, чак и граматички проблематичније, од свих осталих упоредних субјеката који никада нису користили ВИ. Дакле, корисници ГПТ-а нису само лењи и зависни од ВИ, већ је на делу јако прецизна илустрација когнитивне атрофије. Нешто попут атрофираног мишића који је заборавио своју улогу.

МИТ је урадио ЕЕГ скенирање мозга на 54 учесника пратећи алфа-таласе за креативност, бета-таласе за активно размишљање и укупну неуронску повезаност. Закључак је да је код корисника ГПТ-а на делу мерљиво оштећење мозга директно повезано са претераном употребом ВИ и да ово није никаква теорија или мишљење, већ научно доказана ствар. Скенери мозга показали су ужасавајући пад алфа и бета-таласа.

На делу је парадокс продуктивности, већ дуго прогањана кованица о којој се не говори, а она у суштини значи да ГПТ заиста помаже да се задаци обаве 60% брже, али смањују когнитивно оптерећење за 32%. Другим речима, дугорочна мождана снага мења се за брзину.

МИТ је научно утврдио да сваки пут када неко користи вештачку интелигенцију као пречицу, та особа нагомилава камату у облику изгубљених мисаоних вештина, и баш као код финансијског дуга, трошак се временом акумулира. Истраживачи са МИТ-а ово називају „когнитивним дугом“.

Све у свему, изгледа да смо поново жртве технолошке преваре, и то не ни први ни последњи пут, али оно што забрињава је што смо поново то исто својом вољом.

У Србији практично, осим неколико људи који нас константно упозоравају на све и промишљају о стварима, и не постоји никаква друга интелигенција до вештачка. Вишедеценијски научни рад и друштвену одговорност су српски интелектуалци заменили за брзу селебритизацију, а њихови гледаоци више и не разликују научника или ствараоца од човека који има само речи и већу минутажу код Марића. Постало је много престижније издати науку и државу за минут пред камерама или 200 евра за колумне у читаном медију. Како вештачка, тако и српска псеудоинтелигенција профитира док народ, корисник идеја својих онлајн идола, чека на њен следећи потез са илузијом да ће тај потез донети некакав бољитак или барем већу продуктивност.