Ми Срби…

24.12.2018.

У земљи која има толике величине и која је себи гарантовала место у самом врху светске историје, уметности и културе уопште, дешава се да та земља данас, оним што чини, поништава не само те успехе, већ и себе саму. Толике смо векове уложили у уздизања до тих врхова, а за двадесет или нешто више година смо те врхове заравнили, поткресали и извалили им корење. Данас наши успеси расту у земљу, а корење им штрчи над земљом као какав небитан жбун. Према њима се тако и односимо.

Главно самооправдање пред самима собом се своди на тврдњу да је тако данас у целом свету, па да не треба да чуди што је тако и код нас. Међутим, када смо то ми били уклопљени у слику света? Да ли је икада Србија била узимана као мерило просека или смо одувек, а мени се чини да је тако, били узимани као пример великих достигнућа обимом мале државе, док данас служимо као отирач и канта за ђубре свега онога ретардирајућег што свет није изнеговао до краја, већ га је сасекао као младу стабљику нестабилности.

Постали смо расадник ђубрета, што је најгоре не домаћег већ страног, а гајеног у доколици. Сви наши успеси се могу поништити данашњим неуспехом на свим пољима, а понајвише на духовном. Не могу рећи да није тачна реченица да ми само пратимо свет, али не бих волео да прећутим како ми свет пратимо само у оним стварима које исти тај свет и уништавају.

Наша интелектуална елита која не постоји се свела на блогере, јутјубере, влогере, инфлуенсере и старлете. Они су главне звезде на свим пријемима. Издиктирани су нам, а ми смо их одлично записали и применили, од стране оних који нас терају на пријем у оно што пропада, а зна се на шта мислим.

Наш народ не воли да буде просечан, па смо изабрали да будемо најбољи у најгорем. Наша музика се свела на рециклирање ђубрета и негацију музике. Литература се сужава на оно што је популарно у свету по свим принципима, а нарочито по питању тема. Не знам како нико не схвата да свет интересује оно што смо ми, а не да ми пишемо Американцима о Калифорнији и да очекујемо да ће они то да читају или уваже. Филмове готово и да не снимамо, док серије постају оно што се у самој речи и појму и наслућује. Позоришта су нам се излила на улице док сцене остају неме и пусте за оно ненаписано што смо продали и пренебрегли жељом за нечим што је већ написано, а што бисмо желели да је наше иако никада не може бити.

Све уметничке награде које прижељкујемо и прихватање у оне кругове културе које сањамо можемо имати ако се добро испљујемо по својој држави, величајући некултуру као наш највећи културни домет. Ти који то успеју су бардови театара, мајстори писане речи, творци највећих композиција и аутентични уметници за којима земља коју су попљували касније чезне.

Када једном земљом, као данас Србијом, завлада некултура, из ње мора да се роди насиље. А када насиље превлада разум који се изгубио са културом и увелича се немузиком, онда настају хибридне генерације које су истргнуте из свог идентитета и радо га се одричу, па и за кутију цигара.

Ово што данас гледамо у својој земљи није наше, али је наша мука. Нисмо имали чиме да се оградимо када немамо културу. Сви некултурни су себи дали за право да се називају културним, јер су у већини. Њих су пуне институције, пуне су их улице, пуни су их одбори, пуна их је култура и држава.

Сада, кад смо већ на самом дну, сами смо себи дошапнули да би се од свега овога ваљало бранити, па се правимо да ћемо се поправити и себе донекле једва да почињемо да култивишемо, тачније, почели смо да мислимо о култури у границама које дозвољава наша некултура. Не би се ово чудо овде ни примило да сви ми нисмо донекле настрани и жељни некултурног. Да будем искрен и не увијам, наши „културни посленици“ не желе заиста борбу против некултуре, већ њен привид како не би сами себи пресекли изворе финансија и укинули своја велика имена настала преименовањем српског у несрпско и лошег у добро.

Толико је материјала у овим временима некултуре за културу да ме просто чуди како она још увек није пробила на површину. Где се сакрио онај заметак нечег културног?

Све време се надам да ће од нас нешто бити и од наше културе. Ми смо отворили Народни музеј у времену у ком нико у музеје не иде, а како је почело, ускоро ће у музеје уселити оно неколико квалитетних људи који живе и стварају за ову земљу и у њој. Када од њих направимо експонате, шта ће нам остати?

Грешимо што своју „савремену културу“ зидамо укровљујући ништа туђим црепом, а у жељи да направимо сојеницу над отпадним водама света занемарујући темељ наше куће који никада не може изгорети.

У тој сојеници ће од нас направити идеалне идиоте – краве које ће пасти на свом огњишту из чијег ће вимена неко други да музе оно што ваља. Наши пастири биће странци који су нас стоком и направили уз нашу велику помоћ.

Ми Срби смо крдо које пасе поред кланице.