Милан Ружић

Матији за рођендан

29.11.2016.

Често се и по најзабаченијим крајевима Србије чује цитирање некога ко је некад негде нешто рекао. Путници у возу, ужурбани сељаци на њивама, шумари, багеристи, сви цитирају. У нашем народу опште је познат почетак реченице – ШТО РЕК’О ОНАЈ… Неретко то буде и – ШТО КАЖЕ… Чим од некога чујем такав почетак реченице, знам да следи некаква мудролија. Дуго година сам мислио да нове изреке свако сам измисли, па онда, како би се оградио, ту реченицу пласира као нечију.

Међутим, скоро сам схватио да тај неки који увек каже нешто паметно, а којег цела земља цитира није нико мање до Матија Бећковић. Његове су мисли, па и он сам, у некаквом дослуху са Богом. У то сам сигуран и нико ме не може разуверити.

Куда Матијина реч прође, ту извире живот, рађа се духовност, жање се срећа. Једино што у том моменту одатле бежи јесте глупост.

Оно чега се ја у ово доба плашим више од пропадања Србије јесте то да ће се негде накотити многе Матијине речи, па ће тај део Србије побећи одавде на небо, а ми ћемо остати без дела своје земље. А много је градова, села, академија, задужбина, домова културе, гробаља, стратишта, логора, јама и кућа где је Матија говорио. Где год Матија своје речи пред људе проспе, нека знају да никада до тог момента нису били ближи небеској Србији.

Да ме неко пита чиме смо ми оволике векове од Бога откупили, сигуран сам да би једини исправан одговор био – Његошевим и Матијиним стиховима.

Многи се чуде зашто још нисмо пропали, а могу им рећи да је један од одговора и данашњи дан и онај који се на тај дан родио, па нека размишљају. Мада, знаће они на кога мислим, јер нам и сами завиде што немају једног таквог.

Нема кутка ове земље у којем и људи који никада нису читали, не знају неки Матијин стих. Усне овог народа су најлепше и најбоље корице које ће заувек сачувати његове стихове. Без њих нема ни нас, а без нас њих би певали ветрови и исписивали облаци.

Матијини стихови су предуслов за постојање Срба и српства.

Оно што једино данас желим јесте да се радујем што је рођен један такав и да Богу захвалим што ми га је за пријатеља подарио, а самим тим и привилегију да његове речи слушам чешће од других.

Велики је и број оних који тежину тих стихова и њихов смисао не могу поднети и понети, па се често труде да опањкају и понизе и Матију и његове стихове. У деловима Србије где овакви владају, а све је више таквих места и таквих владара, тамо најмање има Србије, Бога и душе. Тамо се затиру мозгови и исукују убиствене сабље глупости које желе да крате језике и мозгове. Ако не будемо више читали или слушали Матију, награбусисмо од тих и таквих сабљоносаца, расрбника и крстокршитеља.

Дубоко ме узнемирава што ће Срби сами себе да затру, али ме теши то што ће тих дана поврх свега светлети Матијина поезија. Светлеће као звезда која ће нека нова три пророка одвести до Ловћена, песничког и српског Витлејема, па ће се Србија опет тамо родити како би и неки још савременији Срби опет имали неку земљу коју ће својом глупошћу уништити.

На многаја љета мој Матија –

док се универзум не умори!