Матија Бећковић
О заосталости
Заосталост је постала једна врста моде. Помодно је и популарно бити заостао… Цивилизовани са завишћу гледају на заостале. Заостали су постали носиоци напретка, синоним здравља, авангарде.
Из заосталости се не може назад. Заосталост зна само за напред. Данас само заосталост може да корача крупним корацима.
Једино заостали имају будућност.
Само још гладни имају наде да ће бити сити. Сити су већ сити.
Као што поцепани имају лепши сан од елегантних, само још поробљени могу сањати слободу.
Отуда супериорност заосталих лежи на чврстим основама. Њихова будућност је сасвим извесна. Од историје цивилизованих они ће кројити себи будућност. Немају разлога да понављају очигледне грешке и глупости.
Гладни и боси, пуни снова, наде и снаге, заостали ће тек доживети носталгичне тренутке наше лепе прошлости. Наше најлепше успомене тек треба да буду њихова стварност.
Њиховој доколици није потребна научна фантастика. Они сањају виљушке, точкове, пегле, прве новине, проналазак филма, радија и телевизије.
Они су гладни наше ситости.
Дивног ли узбуђења, величанствене ли глади и радозналости.
Благо заосталима, тешко онима који то нису!
Благо још увек жељнима правде, слободе и једнакости! Једино они имају за шта и живети и умрети. Једино ће још они бити храбри, часни, слављени. Они ће тек имати своје песнике!
Поучени искуством већ ситих и цивилизованих, они ће подизати блиставије револуције и водити спектакуларније ратове.
Њихов Наполеон биће виши. Њихов Александар Македонски живеће дуже. Њихов Брут неће убити Цезара.
Тешко онима који су на циљу. Они су без циља. Они који су остварили своје снове, немају више шта сањати. Слободни ће трунути у непроменљивости слободе. Сити среће, они ће се окренути несрећи.
Тако, док идеал примитивних остаје добро, еманциповани блазирано траже промену у злу.
Цивилизовани пуне своја гробља самоубицама, заостали – гладнима.
Сити би хтели да довикну гладнима, да није сва срећа ни у ситости, али их гладни не чују. Одевени се скидају, постају нудисти, а голи краду њихова одела, хладно им је и жељни су елеганције.
Заостали сваки залогај проглашавају празником, сваки дан кораком ка срећи.
Цивилизовани гледају заостале на малим и великим екранима, не могу да се начуде тој хладнокрвности која никуда не води. Кају се за своју радозналост и нестрпљење, радо би из гледалишта утрчали на терен да сами суделују у игри. Међутим, касно је. Свако само једанпут пролази свој пут. Уназад се ништа не може исправљати. Унапред може, и то ће заостали учинити.
Будимо добри са заосталима, можда ће нам поклонити који залогај своје глади и који гутљај своје жеђи.
Биографија
Матија Бећковић
Матија Бећковић, један од највећих српских песника, рођен је 29. новембра 1939. године у Сенти. Основну школу похађао је у Вељем Дубоком, Колашину и Славонском Броду. Гимназију је завршио у Ваљеву, а потом је школовање наставио на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску и општу књижевност. Дописни члан Српске академије наука и уметности постаје 1983. године, а редовни 1991. године. Од 1988. до 1992. године био је председник Удружења књижевника Србије. Члан је Крунског савета и Српског ПЕН центра. Добитник је великог броја књижевних и друштвених награда. Његове књиге штампане су у преко 120 издања.