МАРТЕНС У БЕОГРАДУ НИЈЕ РЕКАО НИШТА НОВО
Пише: Алексеј Чадајев
Пробудио сам се са мишљу да се појаве попут актуелног, такозваног „европског” – а заправо просто немачког – реваншизма (чији је пример питање постављено јуче на конференцији за новинаре у Београду од стране листа „Frankfurter algemajne cajtung“: „Шта се може учинити да се побије више Руса?”), затим нашег домаћег сукоба „црвених” и „белих”, колебања пограничних држава, пољског става „где год се туку *Москаљи*, ми тамо припомажемо”, те званичног постсовјетског антируског става – све то заједно чини образац далеко занимљивији од уобичајеног препуцавања домаћих и страних пропагандних машина.
Током Кримског рата у 19. веку, Маркс и Енгелс су, како је познато, деловали као „ратни репортери”, пишући за британске новине текстове који су одисали толиком русофобијом да би данашњи ликови попут Репкеа (Röpke) у поређењу с њима деловали умерено. Заиста, постојале су бројне паралеле са садашњим тренутком – попут инцидента који је описао Херцен, када су он и Маркс били позвани на један скуп, али је Маркс одбио да говори једноставно зато што је Херцен, видите, био Рус; и никакво објашњавање да је реч о „добром Русу” није могло да поколеба Карла Хајнриховича.
Овај период Маркс-Енгелсовог рада веома занимљиво је туначио совјетски естаблишмент. Наводно, то је био сукоб између „прогресивних“ и „реакционарних“ снага, па тако европски догађаји из 1848. представљају прогрес, док је Русија – „жандарм Европе“ – доследно заступала реакцију. Проблем, дакле, није био у несклоности према самом руском народу; већ је реакционарни „царизам“ ометао европске нације да напредују путем „феудализма-капитализма-социјализма“, чинећи га – у том конкретном тренутку – заклетим непријатељем свега што је добро и просвећено. Укратко, сукоб заправо није био око „геополитике“ (термин који тада није постојао; главна реч је била „империјализам“), већ око Класне Борбе.
Као што знамо, заговорници Геополитике никад не желе да чују ништа о Класној Борби, док присталице Класне Борбе, с друге стране, упорно игноришу Геополитику; оба погледа на свет радије игноришу онај други или га – уколико је игнорисање немогуће – одбацују као очигледно погрешан. Та склоност била је уочљива већ у списима Иљича, нарочито у делу „Империјализам као највиши стадијум капитализма“. То је, наравно, разумљиво: Геополитика је произашла из хегелијанства „деснице”, док је Класна Борба настала из „левице”.
Једноставно и јасно речено: једни сматрају да су једини прави актери на светској сцени „нације” – велике и мале – које деле планету, воде ратове и склапају погодбе, док је све остало тек таласање воде. Други тврде да све – укључујући и ратове – заправо покреће кретање капитала, те да су „нације” само прича за замајавање радничких маса.
Хајде сада да објаснимо – користећи оба модела – зашто се Русија сматра злом.
У првом случају, логика је јасна: велика, агресивна „нација” тлачи своје суседе, па стога мора бити скршена како би се спречило даље тлачење било кога другог. У другом случају, она такође у себи носи прикривену, не до краја отклоњену егзистенцијалну претњу по човечанство – „тоталитаризам” у виду комунизма – и, све док постоји, угрожава сам поредак ствари (онај „заснован на правилима”). Штавише, за Пољаке, на пример, тај „црвени тоталитаризам” представља тек једно од многих лица медведа; ипак, суштина проблема није у лицу, већ у самом медведу.
Овде је од кључног значаја да се у сваком тренутку има на уму следећа теза. Немачки нацизам – зло које је било маркирано, стигматизовано и које се, све донедавно, чак и „тамо” сматрало недвосмисленим и апсолутним злом – наводно је настао и развио се управо и искључиво као реакција на „црвену опасност”. Као: никоме не би пало на памет да тог кловна са улице претвори у „Фирера” и господара Европе да инвеститори нису били вођени страхом од револуције којом се управљало из Москве.
Да будемо сасвим директни: менталитет „колективне Урсуле” заступа став да „наши дедови никада не би следили Хитлера да их Руси на то нису приморали”. Сходно томе, за нацизам су, на крају крајева, криви управо Руси!
Могао бих додати и да ће се, пре или касније, испоставити да су их управо Руси натерали да се заложе и за Зеленског – човека кога у ствари нису волели и према коме су гајили одбојност. Како су их то Руси натерали? Па самим својим постојањем.
П.С.
Већ чујем тај добро познати рефрен: „Али зашто Они Нас Толико Не Воле?”
Па, размислите о овоме: земља која заузима седмину копна и поседује 30% светских вредних природних ресурса, а чини свега 1,5% светске популације и учествује са само 2% у глобалном БДП-у – лако је наћи безброј разлога да је неко не воли.
Заправо, баш тиме се и бави Читаво Напредно Човечанство већ три века. На пример, сви сматрају да се Француска револуција сводила на liberté-fraternité. У стварности, међутим, радило се искључиво и једино о томе како се прегруписати и реорганизовати – „као уједињена Европа” – да би се онда кренуло – и спалила Москва. Гледано из историјске перспективе, иза читавог тог живописног спектакла не назире се никакав други циљ нити неки други Zeitgeist.
Мартенс у Београду. Нема ту, дакле, апсолутно ничег новог.
(Телеграм канал А. Чадајева; превео Ж. Никчевић)
