Милан Ружић

Манекени илузије

09.12.2022.

Милан Ружић

​У ионако подељеном српском друштву, небитно је да ли у сада већ традиционалној подели на патриоте и другосрбијанце, или оној провладајућој и опозиционој, веома јасно и оштро су подељени и медији, јер, логично је, сваки медиј покушава да се додвори публици коју сматра својом, а још тачније, оној групи из које има највише читалаца или пратилаца. У томе свакако нема ништа чудно.

​Међутим, у шта су се претворили српски медији, наравно не сви, али огромна већина међу којима предњаче најпопуларнији… Медији су претворени у платформе на којима се, не баш свакодневно, али рецимо свакомесечно, фабрикује нови контигент личности које су изабране да постану популарне, тачније медијски присутне.
​Е сад, шта је услов који се мора испоштовати, свесно или несвесно, а који ће вас довести да се грејете под рефлекторима и да људи траже да се с вама сликају на улици… Услов је то да се апсолутно говори оно што одређени медиј заступа као непобитну истину, што наравно не мора да има везе с истином. Онда се може рећи да ти људи у ствари служе свом егу, али и продубљивању раздора међу народом. Наравно, ово је само теза која нам се може учинити могућом, али она није окосница овог текста. Изговарањем ствари које одређени медиј захтева, тај неки човек, ко год био, декламовањем захтеваног резервише себи фотељу у студију. Сви би помислили како је то нормално и како је одувек све функционисало на тај начин и ко год би то помислио, био би у праву.

​Међутим, никада у Србији није било више „познатих личности“ које су имале мање дела или мање паметних речи. Неко би рекао да ово тврди неко ко завиди, што такође није тачно.

​Оно што је мени као носиоцу свих ових тврдњи мучно јесте краткорочност тих особа у јавном дискурсу, тачније, пристајање на то да буду манекени илузије коју медији праве форсирајући теме за које су гости „надлежни“, а искључиво како би се прикриле важније и далеко веће теме. Сулудо делује да толико људи пристаје на ову улогу. Уколико пристају свесно, онда су саучесници у превари, а уколико учествују несвесни тога, онда нису интелектуалци. Било би донекле претерано рећи како су онда сви људи са гласом који се чује јавно део преваре или глупаци, што такође није у потпуности тачно, али је ипак добрим делом тачно.

​Елем, истина је да у те две категорије спадају људи без дела или они чије је дело, због популаризације њиховог лика, сматрано великим. Јасан показатељ тога ко су ти људи, јесу ли део обмане или псеудоинтелектуалци, може бити искључиво њихово трајање на јавној сцени, а далеко испред тога њихово дело. С обзиром на то да ово није време дела, већ доброг маркетинга, можда и не можемо кривити те „јавне личности“ што пристају на краткорочну славу и зараду неког бедног новца.

​Али оно за шта их можемо сматрати одговорним јесте заузимање простора у медијима који би могао бити много боље искоришћен. О чему тачно причам… Ако српски интелектуалац, или неко ко је сматран истим, оде код Марића у емисију, он аутоматски пристаје на то да све што каже буде обесмишљено доскочицама водитеља у непогрешиво добро процењеним тренуцима. Уколико се међу патриотским медијима, а верујем да је тако и код других, воде бесомучне борбе и трговине утицајем између људи од којих би многи могли да допринесу националној ствари и бољитку, па резултат тога буде забрана једнима а дозвољавање другима, онда ми поново назадујемо без обзира на то колико је паметан или користан онај који седи у фотељи и говори или пише колумне. Не остварујемо пун интелектуални потенцијал, хајде да кажемо да недовољно популаризујемо високе интелектуалне домете појединих људи, па самим тим нећемо доћи ни до каквог бољитка.

​Шта онда остаје да се закључи у целој тој мрежи прегањања и прогањања расписаних националних трудбеника који бране другим национално и интелектуално релевантним личностима да се нађу у прилици да и њихова реч одјекне, умишљеним уредницима уљуљканим у идеју о својој непогрешивости и никада доказаном таленту за све и свашта…

​Остаје нам непопуларан закључак који ће вероватно наљутити све у тој сфери, а то је да нам фали дела, а да нам од свега што имамо, немамо или желимо једино не недостаје егоизма и спремности да зарад тромесечне медијске славе покопамо и оне који су вреднији од нас.

​Док ово не исправимо, нема нама бољитка па писали и гостовали целу вечност. Идеја о саборности, па чак и медијској, једина је која нам је потребна, јер у супротном – за научно или на било који други начин релевантне људе важиће само они који се најчешће појављују у медијима, док ће они други, колико год били бољи, вечито бити тапшани по леђима од стране оних лошијих од себе који творе илузију о свом делу. Зна се кога ће од њих упамтити историја и чија ће имена носити одређене улице, зато и не разумем пристајање на све то и непомагање својим колегама да дођу до микрофона и рефлектора. Немамо ми толико Сизифа колико се стена баца са тог наизглед неосвојивог врха медијске популарности, а самим тим никада горе неће бити доваљано довољно стена од којих бисмо икада ишта могли да саградимо што ће чувати или упозоравати овај наш намучени народ – нацију јавних личности и њихових пратилаца.

​И док се дежурни говорници упињу да у што више емисија изговоре оно што се од њих очекује и тако не доприносе ничему, јер неће понудити никакво решење него само анализу, река вина тече Метохијом чекајући да се у њу улије српска крв и никога од тих раскокодаканих јавних личности не интересује шта ће се заиста тамо догодити, него планирају где ће моћи да говоре о томе што би се могло десити, догодило се то или не. Они не сањају о томе да се све заврши добро по наш народ, већ да огрејани неким рефлектором могу да изговоре: „Па ја сам у прошлој емисији код вас рекао да ће се ово овако завршити!“ Какав тријумф – какав пораз!