Желидраг Никчевић

МАЛИ ПРЕДВИДОВДАНСКИ ЗАПИС

Више се не сјећам ко је то први лануо, поодавно – новопечени Хрват Ковач, француска хијена Леви или нека безимена домаћа звјерка, – углавном, читавим регионом је одјекнуло, и још се често чује: „Сви српски митови су лаж!“

Оставимо сад по страни елементарну, првостепену глупост те тврдње: као, митови других народа нису лаж, а српски, ето, јесу. Овдје нас занима нешто друго, битније – и актуелније.

Заиста, у овом обезбоженом свијету мит се најчешће разумије као некакав пусти сан, као анахронизам, као лаж. И онда марљиви духовни патуљци навале са изругивањем: уа, Видовдан!

Али оно што патуљци не знају и никад неће сазнати: исконско значење мита сасвим је другачије: он није реалност, него мета-реалност.

Мит говори и свједочи о вјечности. Јер се вјечност може описивати само на језику мита. Дакле, мит – то је боље него знање. Мит – то је више него знање. То је над-знање.

Пошто се у савременој политици, наравно, режим вјечности не узима у обзир, него се све одмјерава према краткорочном, „рационалном“ профиту, онда се мит обавезно проглашава (и то у најбољем случају) лажном утјехом, нарочито кад се таква тврдња користи да се дискредитује нека друга прича, подругљиво названа „митом“.

Тиме ми, у ствари, одбијамо да разматрамо нашу савременост са тачке гледишта историје, зато што смо дубоко убијеђени да смо баш ми нешто посебно, и да историја почиње баш од нас, успјешно реформисаних.

Отуда парадокс: наводно штитећи историју од савремених оцјена (злоупотреба), ми у ствари штитимо свој поглед на савременост од сопствене историје. Јер желимо да од ње побјегнемо. Јер нам је тако строго заповијеђено из надлежних западних кабинета.

Међутим, српско историјско памћење није некакав узгредни, спољашњи хоризонт наше грађанске свијести, већ наш унутрашњи олтар. Кад год се нађе у граничној, егзистенцијалној невољи, српски народ се окупља око сакралног центра, чак и ако га не назива Богом.

За нас, Видовдан је управо тај центар. И да, за нас – то јесте ствар вјере и религије. Али не нешто „митолошко“, него апсолутно и мета-реално, конституишуће, јер су религија и вјера основа сваког интегритета – од појединца до породице, друштва, а да не говоримо о народу или цивилизацији.

А издаја и клевета мита не треба да нас изненађују, нарочито не у Црној Гори. Ту се понављају једни те исти издајнички и клеветнички обрасци, а ми их дочекујемо са дјетињастим чуђењем. Али авај: покушај искакања из историје – то је покушај рибе да искочи из потока. Јадно и жалосно.

 

Желидраг Никчевић
?>