Желидраг Никчевић
МАЛА СТИЛСКА ВЈЕЖБА
Шта, не свиђа вам се НИН-ова награда? Све гора и гора – од оног тупавог Арсенијевића, из потпалубља? Раније све башта, а сад пепео? Па не знам, нисам баш сигуран.
Прича ми познаник: на телевизији гостовао знаменити В. Стевановић, добитник многих домаћих и страних награда, одговарао на разна тешка питања, и на њега оставио одличан утисак. Смирен, разборит човјек, критички настројен према магистралним токовима српске културе и политике, пун искустава и корисних информација. А рекло би се и да је велики писац, тако се држи, тако дјелује. „Стварно, а како пише тај Стевановић?“
Па ево, да мало прелистамо, на примјер, баш то његово ремек дјело, роман „Тестамент“, својевремено овјенчан НИН-овом наградом. Да ми се не пребаци зла намјера.
За почетак, прочитајте пажљиво следећу реченицу:
„Коначно сам, ослободивши се свега иза себе, избио на равну и, чинило ми се, бескрајну висораван.“
И? Нешто необично? Да ли је та висораван заиста била равна? Висораван – па равна! (У реду, дешава се, тек смо на осмој страници – није се човјек ни загријао.)
Да погледамо нешто мало даље. Седамдесет шеста страница. Кад тамо: „Био сам усред празнине која је празно и очајно звонила…“
Како је звонила празнина? Празно! Ово већ постаје сумњиво. Зашто се наш класик мало не концентрише? У чему је штос?
Да бацимо поглед још даље. Страница 203:
„Нешто у мени је знало да мора нешто учинити.“
Нешто… па опет нешто… Свашта…
Већ чујем: ма то су ситнице истргнуте из контекста, да би се кобајаги поткрепио политички мотивисани напад. Али не, мили моји, нису то ситнице истргнуте из контекста, и нема ту никакве политике – него су то ноторне глупости. Нема контекста који би такве реченице могао оправдати, нема солидног писца који ће себи дозволити такве којештарије. Нема ни осредњег писца који ће, попут Стевановића на 101. страници „Тестамента“, срочити овакав описивачки галиматијас:
„Баван изгледа као у причи о старцу који је све надживео, па и самог себе. Црне жиле као огромне змије које извиру из земље, стабло је храпаво, напукло и делимично труло, избодено чудним рупама (као да су га погађали куршуми са небеса), препуно оса и пчела чији се ројеви међусобно не нападају; големо грање је суво и голо, раскриљено као очерупана орловска крила. Тек понегде, као да се шегачи, избије који младарак: старац је још жив и још се не да. Кише и снегови као да не падају на њега, као да га заобилазе…“
Дакле, седам пута спасоносна као-протеза, у само једном малом пасусу! Наздравље. „Као“ да нас неко овдје зафркава.
Да додам, „као“ специјалитет, још једно Стевановићево као, са 207. странице: „Ројеви крупних мува златастог трбуха које су зујале као осице…“.
И тако: муве зује као осице, класици као дилетанти, а наћи ће се и довољно спремних назови критичара – трбух ће бити позлаћен. Стручњаци који у другим приликама тврде да се кич може мјерити баналношћу својих асоцијација овдје су дигли руке. Кад Стевановић пожели да вам дочара неки важан призор, можете бити сигурни у праву мјеру: искључиво најбаналније синтагме појавиће се као представници дубинске психологије. Ево како то изгледа.
На страници 185. преплашене дјевојчице посматрају зликовца који им прилази – и сад Стевановић бриљира: „благо њишући куковима“. Почнете да размишљате због чега се писац у тако деликатном тренутку одлучио за ту морбидну фразу, кад, на страници 190. – уморни партизан спази свог друга који одмиче према подножју: „њишући куковима“. И онда се присјетите оне фаталне удовице која се појављивала на страници 86. – јер она такође корача, господе Боже: „њишући куковима“!
И тако даље. Не бих вас више задржавао. Уосталом, зашто ја све ово причам? И коме? Био човјек на телевизији, смирен, разборит, одговарао на тешка питања. Опозиционо настројен, а рекло би се и да је велики писац, тако се држи, тако дјелује.
