ЛАЗАНСКИ: Руска шпијунажа – од ЧЕКЕ до ФСБ-а

19.03.2018.

Седиште ФСБ-а у Москви (Фото: Sputnik/ Евгений Одиноков)

Био је врео августовски дан и господин Пол Фишер изашао је у сумрак из своје скромне фотографске радњице на Менхетну, у Њујорку, да би купио прво вечерње издање „Њујорк тајмса“. Дао је клинцу, уличном колпортеру „квотер“, метални новчић од 25 центи. Господин Фишер је био уморан и после много година пажња му је на тренутак попустила.

Платио је новине не обичним „квотером“, већ „квотером“ који је имао сићушну рупицу. Када је улични колпортер код куће пребројавао пазар, приметио је ту рупицу, ставио је у њу иглу и помакао задњу страну новчића. Кад тамо, у новчићу је био микрофилм, а колпортерова сестра била је верена за агента ФБИ-а. Тако је „пао“ најчувенији совјетски шпијун у САД, пуковник Абел, који је био главни резидент совјетске обавештајне службе за САД и Канаду још од педесетих година прошлог века.

Пре тога, за време Другог светског рата, пуковник Абел био је главни совјетски шпијун у врху нацистичког Трећег рајха. Москви је слао најдрагоценије информације из Берлина. Није био познат као Рикард Зорге, или Ким Филби, али је био једнако заслужан за совјетску обавештајну службу, ако не и више од ове двојице. Када је ФБИ у Њујорку ухапсио пуковника Абела, све комшије су биле запрепашћене, он је годинама био мирни и тихи становник мале уличице на Менхетну. Увек љубазан и увек спреман да некој баки помогне на степеницама. Имао је америчке документе, идентитет једног умрлог Американца који није имао никога од родбине. Класична „маскировка“ совјетских обавештајних служби.

Пуковник Абел касније је замењен за америчког пилота Герија Пауерса, чији је шпијунски авион У-2 оборен изнад Свердловска почетком шездесетих година прошлог века. Замена је обављена на традиционалном месту размене шпијуна за време „Хладног рата“, на Глинике мосту у подељеном Берлину. Абел је одликован највишим совјетским одликовањима.

Случај пуковника Абела најконкретнија је потврда донекле различитих стилова шпијунаже, западне, односно америчке, и совјетске, односно руске.

Наиме, амерички обавештајни систем више користи техничка средства и методе прикупљања информације док су Совјети, односно Руси, више ослоњени на људске капацитете у том послу. Та разлика није тако оштра и мења се с времена на време, зависно од напретка технике и технологије у обе земље, али зависи и од политичких односа између САД и Русије. Но, да су Руси годинама своје успехе на плану шпијунаже темељили, пре свега, на људском фактору, то је чињеница. Абел, Зорге и Филби три су совјетска обавештајца који су управо својим индивидуалним способностима обележили једну политичку епоху. Нико пре њих, и нико после њих, није имао такве резултате. Абел је из Берлина јавио Москви дан када ће Немачка напасти Совјетски Савез, Зорге је из Токија јавио Москви да Јапан неће напасти Совјетски Савез, а Ким Филби је пуних 20 година обавештавао Москву о британским и америчким државним тајнама.

Од Феликса Ђержинског, оснивача ЧЕКЕ, совјетске тајне полиције, до генерала армије Владимира Крјучкова, последњег шефа КГБ-а, совјетски обавештајно-безбедносни систем красила је висока професионалност и мотивација његових људи. После Октобарске револуције КПСС је своје најбоље кадрове, прекаљене у илегалном деловању против царизма, слала у обавештајно-безбедносне службе, од ЧЕКЕ, ГРУ, НКВД, до КГБ-а. Касније, када се формирала нова политичка елита, рад у тим службама постао је мање привлачан, атрактивније је било радити у дипломатији, спољној трговини, или бити истакнути државни уметник.

У Совјетском Савезу је постојала посебна академија за школовање кадрова за обавештајно-безбедносне службе. Базично школовање је трајало четири године, али су руске тајне службе до кадрова долазиле и избором људи са других, „цивилних“, факултета.

Одсек за САД и Канаду на Академији имао је студије американистике, а посебно је проучавао америчку историју, политички систем САД, америчку културу, масмедије, филм, привредни и правни систем САД…

После тога, најбољи кадрови су, по правилу, слати и распоређивани на послове у Великој Британији и у САД. Нова генерација совјетских обавештајаца ушла је у елитне пословне и спортско-рекреативне клубове на Западу и у високом стилу долазила до потребних информација. У КГБ-у су добро научили лекцију да просечан Американац сматра новац утехом за све врсте животних невоља и јединим средством слободе и независности.

Гледајући уназад, руске обавештајне службе у САД данас вероватно нису оно што су биле КГБ и ГРУ у САД тамо далеке 1980, 1981. и 1982. године. Јер, то је било време највећег продора совјетских обавештајних служби на простору Запада. Годинама је челнике ЦИА мучила дилема — има ли КГБ свог човека у врху ЦИА? Можемо претпоставити да та дилема траје и данас. Ту дилему Американцима нису могли да разреше ни совјетски обавештајци-пребези, Левченко, Јурченко, Кузичкин, иако су они својим информацијама довели до неколико случајева великог отказивања гостопримства бројним совјетским дипломатама на Западу средином осамдесетих година прошлог века. Наиме, само је Француска у марту 1986. године протерала четрдесет седморо совјетских дипломата, од главног совјетског резидента у Француској Николаја Четверикова, његовог заменика Григорија Корипанова, до шефа линије политичке шпијунаже тада у Француској, Виталија Јуденка. Међу протераним дипломатама било је и пет припадника војне службе ГРУ.

Совјетске дипломате у то време Хладног рата протеривали су и Британци и Американци. Наравно, Москва је увек реаговала реципроцитетом, али не увек бројчано једнако. Ипак, остао је утисак да је Совјетски Савез у пропагандној сфери обавештајног рада изгубио неке битке, јер је Запад много боље медијски искористио спектакуларна протеривања совјетских дипломата.

Распадом Совјетског Савеза, Русија је наследила све совјетске обавештајно-безбедносне службе, иако је КГБ номинално укинут. Највећи број припадника тих служби остао је и даље на својим радним местима, јер реформатори нису ни имали амбиције да мењају нешто у том сектору, а није било ни довољно добрих кадровских алтернатива. Други је разлог то што су оперативци КГБ-а једини знали стање и статус совјетске обавештајне службе у свету, у шта су биле уложене милијарде долара и више деценија разних комбинација. Ради се, пре свега, о агентима на врло осетљивим местима и функцијама у иностранству, који су познавали само високе шефове КГБ-а и били су школовани и обучени да не контактирају са неким новим дошљацима из Москве. Војна обавештајна служба ГРУ остала је недирнута, штавише, она је још ојачала, јер та служба држи под контролом све руске извиђачко-шпијунске сателите у свемиру, што је од стратешког значаја за Русију.

Иначе, по распаду Совјетског Савеза, део совјетске, односно руске обавештајне мреже у иностранству био је „замрзнут“, неки агенти годинама су чекали да на њихове адресе покуца оперативац којег су познавали, или особа која зна шифру за распознавање. Руска шпијунажа била је више дефанзивна него офанзивна.

Зато је и занимљив тренутак када су Американци одлучили да „покупе“ у САД руски шпијунски тим од 11 чланова, којег су наводно пратили десет година. И који, наводно, по неким америчким оценама, за тих десет година скоро да ништа није ни урадио по питању обавештајног посла за рачун Москве.

О шпијунажи се увек више говори када се појача глобална напетост у свету, јер извесна разина шпијунаже међусобно се увек толерисала. Зашто је онда Вашингтон баш тада одлучио да открије и протера руске обавештајце са територије САД? Је ли то разбуктавање новог обавештајног рата, или реликт прошлости? Чувена је фотографија са седнице Савета безбедности УН почетком шездесетих година прошлог века, амерички амбасадор у УН држи у рукама велики амерички грб и бесно показује на очи орла у том грбу. Са стране се смејуљи совјетски амбасадор, док се председавајући седнице Савета безбедности у том сазиву, југословенски амбасадор у УН, једва суздржава да се и он не смеје. Наиме, Совјети су поклонили америчкој амбасади у Москви амерички грб, а у очима орла на том грбу биле су инсталиране суперпрецизне камере, које су радиле свој посао дуже време…

Дакле, најмање су три разлога зашто су Американци, односно шефови америчких тајних служби, тада одлучили да открију руске шпијуне на територији САД: да покажу Обами и Медведеву, два дана после њиховог самита у САД, како ствари у америчко-руским односима нису баш тако идеалне, да се покуша нова и додатна дискредитација руске обавештајне заједнице, а кроз то и дискредитација личности Владимира Путина, где се јавност на Западу стално подсећа да је Путин некада био припадник КГБ-а, и да се истовремено прикрију сопствене обавештајне операције које управо трају. Наравно, протеривањем дипломата и оних који немају тај статус, а баве се шпијунажом, стварају се тешкоће руским службама, које на исти или сличан посао морају да шаљу нове људе и повезују обавештајну мрежу, или део мреже, која је начета, или разбијена.

Ако је тачно да је Џулијан Асанж, покретач „Викиликса“ на светској комуникацијској мрежи, путем које је објавио око 400.000 страница докумената на којима је печат „строго поверљиво“, а ти документи говоре о деловању америчке војске и НАТО-а у Авганистану, сав тај материјал дао неколико месеци раније редакцијама „Њујорк тајмса“, „Гардијана“ и „Шпигла“, онда је врло занимљиво како је у исто време када су те редакције добиле тај „запаљиви“ материјал да га проуче и касније објаве, управо тада откривена и похапшена мрежа руских шпијуна у САД?

Пука временска коинциденција? У тим пословима тога нема, нема случајности. Много пре него су те три редакције добиле материјал са ознаком „строго поверљиво“ све надлежне америчке службе знале су за то. И смишљао се одговарајући потез који би могао барем у јавности да амортизује могуће објављивање незгодних ствари. Руска лепотица Ана Чепмен и њени другари само су „колатерална штета“ у великој глобалној обавештајној игри Америке и Русије. Њу и њене колеге откуцао је, по открићу руског листа „Комерсант“, шеф одељења које се бавило управо Америком. Као некада, када је пуковник Олег Пенковски радио у одељењу ГРУ које се бавило такође Америком, а он је, заправо, радио за САД. Откривен је и стрељан.

Шпијунажа је игра која траје и која никада и није престајала. Постоји откако је света.