Милан Ружић

Лако је бити Басара, дајте да будемо људи

26.01.2021.

НИН-ова награда је ове године поставила лествицу још ниже и пропала тамо где до сада нико није успео да пропадне наградивши књигу Светислава Басаре „Контраендорфин“. С обзиром на то ко све добија ову награду и ко се налази у жирију, без икаквих проблема је можемо прекрстити (овај израз близак православљу је сигурно најежио жири и публику) у „НИН-ова нагрда“. Онда бисмо успели у још нечему, Светислав Басара био би њен достојан носилац.

Елем, како се ових дана толико прича, са правом, о силовањима, чуди ме да нико није поменуо силовање српске књижевне публике од стране некомпетентних југоносталгичара који себе називају жиријем, а код којих је већ неколико година присутно одсуство укуса.

Наиме, читати књиге и колумне овогодишњег лауреата награде за идеологију која се премазује књижевношћу, јесте саучесништво у силовању књижевности, културе, морала, историје и идентитета. Биће да је у вишедеценијском одсуству талента, успео да очува само таленат за псовање и вређање сопственог народа, наравно, зарад читаности и очувања комфора у који је, ни крив ни дужан, упао, или запао, па сад не жели да испадне. Али зато свакодневно испада вулгаран и злонамеран покушавајући својим писањем да оспори велике личности овог народа, ваљда у жељи да их достигне висином, међутим, Басара стално ураста. Ураста попут неког нокта о ком нико не води рачуна, па онда његово присуство на књижевној сцени земље коју оспорава и не подноси боли толико да наша књижевност, уз ураслог Басару, не може да хода даље, већ стагнира, а неретко и назадује.

Урасли Басара је сада проглашен „ослободиоцем“ НИН-ове награде од другосрбијанске иеологије, јер је он „националиста“, међутим, проглашење његове књиге најбољом није ништа друго него убрзање аутошовинизма и пенал који су пуцали они који су НИН-ову награду срозали до Басариног нивоа.

Награђеним романом, Басара у(порно) покушава да насмеје читаоце пишући о Андрићу, Десанки, Принципу и многим другима као о најгорем шљаму овог друштва и културе, ваљда их мешајући са собом, а успут несвесно истичући своје, заиста дирљиво велико, одсуство талента. Можда он и има талента, али ако га и има, веома га вешто скрива.

Нисам за то да се овде на награди стане, већ дајте да Басару убацимо у САНУ. Не знам зашто већ није позван од стране академика Костића, јер су они као (урасли) нокат и месо када се ради о самопорицању. Басара се боље од било кога бави ничим, па не знам бољег кандидата за САНУ. Верујем да би приступна беседа била заиста занимљива свима онима који воле да чују добру псовку као рефрен ништавила.

Када не пише збирке псовки и вишка речи које назива романима, Басара пише колумне, тачније испсовава колумне. Шетао се по многим редакцијама са тим заумним олакшицама, а сада је из „Данаса“, уместо у јуче, отишао даље са псовкама под пазухом.

Не треба ћутати када нашу књижевну сцену, која има сјајну историју и огромна дела, и целокупну српску културу силује неко попут Светислава Басаре. Размислимо да ли су његове псовке и ружења свих великих људи и дела на којима почива идентитет овог народа нешто што треба дозволити и овенчавати наградама. Ако мислите да треба, онда ви Басару и заслужујете.

Немојте ћутати на ово. Лако је бити Басара, дајте да будемо људи.