Мило Ломпар
Квариигра
Као књижевна врста, аутобиографија уједињује три момента: као graphie, она је писање; као bios, она је живот; као autos, она је човеково писање о властитом животу. Она је, дакле, оно писање у коме се спајају живот и човек. Иако тај спој вреди за свако писање, само у аутобиографији онај који пише је истоветан са оним о коме пише: роман у првом лицу, чак и као аутобиографски, нема у себи чврсту, миметичку и денотативну везу са приповедачем као што је има и оглашава аутобиографија. У њему је та веза – конвенција и fiction, док је у аутобиографији, крај све фикционализације коју доноси приповедање, доживљена као – егзистенција и faction.
Разлику између двојице учесника – приповедача и јунака – у истој судбини ствара живот. Јер, онај који пише оглашава се с краја времена, док се у ономе о коме се пише живот разлистава од почетка времена. Живот невидљиво уноси време у човеково писање о себи. Али, шта се догађа када се између човека и живота уметне – шах? Велики шахиста XX века, Виктор Корчној, управо је то учинио: емигриравши из Совјетског Савеза, 1976. године, написао је кратку аутобиографију која је добила наслов – Chess is My Life. Може ли шах да буде живот? Како случајност и обиље живота свести на правилност и израчунљивост шаха?
Да у шахисти постоји нека одсутност из живота, која његову духовну усредсређеност помера ка значењима уметничког, јер обележава неко пострањивање стварности, показују нам сећања Александра Матановића; „Први су вечерњи сати. Поред прозора у Шаховском дому на Теразијама стојим са Рабаром. Са улице допире жамор, шарени се колона пролазника који се крећу, застају. Браслав нервозан (чека да му противник повуче потез) каже: ̓Доле тече живот, а ми као да смо изгубљени на другој планети̓.”[1] Ова издвојеност не постоји само код шахиста, већ открива протејску природу шаха, јер припада и уметницима, и научницима, и занесењацима разних врста, попут алхемичара, мађионичара или коцкара. Но, Корчној је ствар поставио судбински озбиљно, можда због часа у ком ју је саопштавао: као емигранту, као човеку новоуспостављених веза са светом, који упорно вежба латинични потпис, па му и властито име дође некако друкчије, шах је усисао живот, јер другог живота наизглед није више ни било.
Но, живот избија – по законима аутобиографије – на рубове сваке приче, па и приче о шаху. Отуд Корчној наглашава трауматске садржаје свог детињства: „Ја сам посебно несрећан, јер нисам упознао чак ни своје деде.” (7)[2] Дечко који је првих десет година живота провео са баком, породично везан за порекло двојице деда, јеврејско и пољско, крштен је као католик (8). Наизглед приватна, ова чињеница искрсава у неочекиваној вези са шахом. Научивши да игра шах у шестој години, он је морао – да би играо – да испуни један ујаков услов: „Ако не желиш да говориш пољски, нећу играти шах са тобом.” (8) Померање шаховске фигуре, које пуни омамљеношћу дечије срце, праћено је звуком пољских речи, које трепере у ваздуху и остају дубоко запретане у уму: ловац г7 – Rzeczpospolita. Шах се појављује као увођење разлике у живот, као пољских речи, јер се ступа у неку неједнакост са званичним окружењем које подразумева руске речи: приватно се обезбеђује склад, јер је ујак задовољан, док се јавно оспољава расклад, јер средина друкчије говори.
И отац, и ујак, и бака, и брат, беху изгинули у лењинградској опсади 1941. године: „Мој комшија и ја би умотали тело у чаршав, ставили га на санке, и вукли кроз град до гробља. Али, карте за исхрану, које су припадале умрлима, важиле су све до краја месеца, а понекад и за наредни месец. Мртвац је пружао живом руку помоћи.” (9) Тако се оцртава живот као неуклоњива позадина шаха: нема ни назнаке о шаху, док је у дејству драма преживљавања. Но, линија континуитета се невидљиво успоставља. Јер, повреде које нам доноси живот као да оснажују шаховске повреде: „Речено је да имам добру такмичарску издржљивост. Спортиста стиче такву издржљивост само тешкоћама које мора да савлада. Ако нема тешкоћа, ако је све лако, онда у једном тренутку, када искушавајући моменат ипак стигне, теже ће га издржати неко ко није имао никаквих тешкоћа него неко ко је очврснуо у животним биткама.” (13) У тешкој позицији на табли, када се свима чини да је пораз неумитан, Корчној је повлачио јединствене потезе који нису само били једини који спасавају од пораза него су, каткад, водили победи. Многи такав потез имао је егзистенцијалну дубину. За друге, био је то потез чију су вредност мерили шаховским последицама; у дубини искуства човека за таблом, био је то покрет којим се обавија чаршав око тела мртвог комшије и којим се из његовог џепа узима бон за хлеб. Игра има дубину коју јој даје личност.
Али, шта је шах? Ово старо питање некад се процењује са становишта оних који играју шах: „Међу чувеним шаховским именима постоје репрезентанти науке, као Ласкер, Еве и Ботвиник.” (15) Њихова страст бива подвргнута контроли коју доноси свако израчунавање: она се хлади у том дотицају, добија чврстину и прозирност кристала, можда се у извесном степену чак и релативизује. Али, „на другој страни, међу шаховским играчима опажамо репрезентанте уметности – Аљехина, Таља и друге.” (15) Њихова страст букти у неочекиваним потезима, у нечем сублимном и запањујућем, што се до краја није могло израчунати, она подразумева интуицију; као у свакој уметности, није истина њен циљ, премда је у њој, него нешто изнад сваке истине. Као у свакој уметности, шах се појављује да не бисмо – како је поучавао Ниче – умрли од истине.
Закључак је да „шаховски играчи високе класе морају поседовати многостран мозак, у којем је логично мишљење компатибилно са креативном имагинацијом. Али, егзактне науке захтевају егзактан приступ и време да буду озбиљно и тачно усвојене, док уметности нису тако захтевне. Довољно је дати општа начела, а није нужно знати посебне појединости.” (15) Као да Корчној дели шахисте на научнике и уметнике. Његово потцењивање уметничког у бићу игре делује као рационализовање недостатка који је осећао у свом шаховском карактеру. Уметничко – као симбол креативности – појављује се у значењима слободе и инвенције, које често стварају илузију спонтаности, и које су важне за средишњицу шаховске партије, као деоницу у којој је Корчној осећао своје слабости, док се снага егзактности огледа у темељној припреми отварања и беспрекорној техници завршнице, што су била најјача својства двоструког изазивача светског првака у шаху.
Ако су шахисти научници или уметници, Корчној није био ни од једних ни од других. Он је био нешто између њих. У њему се расцветавала неутаживе жудња за победом као жудња за резултатом. Но, и у тој ствари, није била пресудна његова шаховска диспозиција него његов карактер. Саслушавши понуду да га тренира Толуш, која је доносила претпоставку да ће – у случају да је прихвати – постати шаховски мајстор за две године, Корчној ју је одлучно одбио: „Успећу без њега.” (18) Шта обележава овакав одговор: напраситост, самоумишљеност, подозривост, стидљивост пред другим? Можда свако од тих својстава учествује у његовом појављивању, али је овакав одговор ипак – грешка. Она долази из карактера који није тек грешка, јер добија значења предодређења.
Као да човек постаје свестан предодређења тек када пише аутобиографију, јер се неке чињенице живота изненада осветљавају у својим скривеним подстицајима. Тако је и одлука да одбије Толуша као тренера накнадно открила своје далекосежне шаховске последице: „Сматрам да моје тактичке способности нису биле инфериорне у односу на најбоље играче, али нисам успео да их развијем у мери у којој сам желео. Тактички њух, и способност да се жртвује материјал за иницијативу, били су квалитети којима сам се веома дивио у партијама мајстора напада, посебно Спаског.” (19) А управо је Толуш тренирао Спаског. У аутобиографском разумевању, стратегијско постављање ствари, и на шаховској табли и изван ње, као да се показује недовољним у односу на тактичко – као сегментарно, али незадрживо – решавање судбине партије: и животне судбине. Осећање изненадности која је нахрупила у живот, али не као произвољност, зачудно постојање случајности у животу, јер је у дослуху са предумишљајем, као да лебде над животним свођењем рачуна.
У ретроспективном процењивању недовољне развијености тактичких могућности у својој игри, Корчној наглашава да је играо „много оштрије него Браун или Љубојевић” (19). То показује да је у њему било напрслине између игре, која је била оштра, и нарави, која је одбила да се усавршава у том правцу. Управо је та напрслина најбитније негативно својство његове аутобиографије. Као да је карактер заувек онемогућио процват тактичке оштрине: његова игра у средишњици партије остала је трајна слабост (21), па је кључни напор лежао у томе да се игра што брже из отварања преведе у завршницу, коју је играо маестрално. Када би се то десило „био сам способан да победим сваког” (21).
Са великом усредсређеношћу, Корчној описује бројне партије, расветљавајући њихов значај за своју каријеру, као и турнира на којима је учествовао. Његова опажања успостављају везу са животом у два правца. У политичком смислу, будући да пише аутобиографију у часу када је емигрирао из Совјетског Савеза, он спаја своја сећања и искуства са хладноратовском матрицом у приказивању ствари: како савремених, тако и прошлих. Његово приповедање се понекад угиба под притиском таквог идеолошког очекивања. У егзистенцијалном смислу, он оставља важне назнаке оног смисла саме игре који не подлеже ситуационим условљеностима, већ припада општељудским константама. Сама игра се, дакле, разлаже у различите хоризонте живота.
Када процењује шаховске способности као такве, Корчној тврди да је „у принципу против поделе играча на турнирске играче и играче мечева, као што сугерише Бронштајн. Постоје јаки играчи и слаби играчи, све друго је домишљање.” (33) Можда се у овом тврђењу огледа Корчнојево одвећ полемичко свођење шаха на спортски моменат. Иако је оно одраз нечег праизворно животног, као и сам спорт, јер се у њему препознаје моменат борбе, ипак је недовољно кад сву сложеност борбе, рата, шаха, сведемо на резултат. Јер, Наполеон је изгубио дуготрајни рат на европском континенту, али је епоха и даље остала наполеоновском: није названа ни по Велингтону, ни по Блихеру, ни по Кутузову. Тако ни шаховска евиденција не даје Корчноју за право: како је могуће да Гелер има позитиван скор са Спаским у турнирским партијама, док у оба међусобна меча не само да бива убедљиво поражен него не успева да добије ниједну партију?
Будући да се веома много и успешно сретао са југословенским шахистима, Корчној је дуеле са њима често помињао. Тако бележи да је на чувеном турниру у Хејстингсу 1955. године победио у неколико добрих партија, „укључујући и ону против Ивкова, који је био већ тада чувени велемајстор” (30). Ово издвајање не означава само партију и победу коју сматра вредном него и играча који је вредан поштовања: „У ствари, морам признати да је Ивков веома чврст играч, са необичним позиционим стилом. Преко двадесет партија које сам одиграо против њега позитивно су утицале на моју шаховску снагу.” (35) Ако се загледамо у Ивковљева сећања, која бележе пропуштене прилике и зачудо не помињу лепу победу над Корчнојем на Међузонском турниру у Сусу 1967. године, уочавамо да је поштовање било узајамно.[3] У Хејстингсу је играна Краљева индијска одбрана и у позицији са пешаком више Ивков је морао дати скакача за пешака. Премда даје панораму својих резултата на турнирима и мечевима које је играо против југословенских шахиста, Корчној нехотично показује како су то били искључиво српски шахисти. Они су, дакле, били убедљиво најбољи у тадашњој другој или трећој шаховској сили света.
Корчнојево памћење вођено је различитим мотивима. Победу против Петра Трифуновића бележи зато што је овај шахиста био гласовит као непробојан мајстор одбране и ремија, па је Корчној свој коментар партије објавио са назнаком: „како победити Трифуновића” (48) Као да се дуго припремао да избегне реми наставке против велемајстора кога са белим фигурама – у топовској завршници у којој је пет белих пешака марширало против ловца и три црна пешака – није успео да победи у партији од 84 потеза: коју су играли исте 1963. године. Победу против Матановића на турниру у Вајк ан Зеу 1968. године, он издваја као једно од највећих личних постигнућа у шаховској стратегији (59). Била је то победа у виртуозној завршници два ловца против два скакача. Премда то није написао, Корчној као да је био фаталан за Матановића, који никад није успео да га победи и који је посегао за рационализацијом. Јер, назначио је да је био део једначине која је – у традиционалним мечевима југословенских и совјетских шахиста – имала једну константу: „Скоро да су наши одређивани да играју с њим ̓по казни̓, а кад је традиција истекла, Корчној је у укупном билансу био најуспешнији у оба тима.”[4] Као и југословенски шахисти, тако је и Таљ бележио поразе деценијама.
Но, Корчној не памти само победе него и поразе. Тако бележи да је на турниру у Хавани 1969. године „изгубио као бели од Глигорића” (68). Бели краљ је остао без икакве заштите пред јуришем четири црне фигуре: даме, топа, ловца и скакача. Био је то мање сензационалан пораз од пораза против Ђурашевића (32). У лењинградској варијанти Нимцовичеве индијске одбране, повезаност црних фигура се повећавала из потеза у потез, темпо напада је био фуриозан, да на крају осване матна слика. Корчној не скрива истину: и један и други пораз, који су удаљени преко једне деценије, обележава речју која прецизно преноси његов доживљај − „crushing”. Дакле: био је згњечен, згужван, здробљен, смрскан, сатрт, уништен.
Понекад помиње и реми као извор трајног незадовољства, које избија и у сећању: „Сећам се партије са Љубојевићем. Била је веома дугачка, али после једног од прекида, вратио сам се у собу и закључио да је позиција тотално добијена за мене, и да сваки потез сем једног води победи. Али, шта се догодило када сам дошао на наставак партије? Повукао сам забрањени потез. Нисам одмах схватио шта се догодило, али сам после неколико потеза са изненађењем схватио да сам дао мом противнику шансу да створи тврђаву са ремијем, што је био способан да учини само уз моју помоћ.” (84) Било је то у Палма де Мајорки, 1972. године, играло се 112 потеза. Од 36 потеза бели има даму, ловца и четири пешака против топа, ловца, скакача и шест пешака. У 39 потезу црни је остао са четири пешака. У 52 потезу дама и три пешака против топа, скакача и три пешака. У 73 потезу бела дама и пешак против црног топа и скакача. Има оних који тврде да у 82 потезу бела дама долази на г8 и доноси победу. Но, бели је померио краља на ф4. У 108 потезу црни осваја белог пешака: најава ремија у 112 потезу. Као да је овај реми био болнији од тешких пораза: он је дошао као плод превида. Као да се у приповедању осећа како избија Корчнојев неугасли бес на себе: и после неколико година.
Корчнојева аутобиографија је објављена 1976. године. Свака аутобиографија обележава довршеност једног живота у часу када се препознаје човеков портрет, а не када се окончава човеково физичко трајање. У том смислу, у Chess is My Life настаје фигура шахисте која помера значења ка општости. Отуд Корчној није могао поменути неколико тешких пораза од Љубојевића, јер су се догодили после објављивања његове књиге. Да ли бисмо могли претпоставити – на основу онога што је исприповедано – да би рекао нешто неуобичајено о њима? Тешко. Љубојевићева игра у Линаресу 1985. године, у Француској одбрани, са жртвом даме на б6 и контраигром, са правом носи одређење маестралне. Корчној не помиње ни пораз од Божидара Ивановића 1984. године. Колико је, међутим, његов портрет у аутобиографији целовит, без обзира што је закључен на половини живота, показује реакција у часу када га је Ивановић на Олимпијади 2002. године замолио за интервју: „Корчној се заустави. Погледа ме и рече на нашем језику: ̓Ви сте ме по…биједили у… Тито…граду!?̓ – Да, било је то давно, мислио сам да сте заборавили. – одговорих кратко. – ̓А не, то се не заборавља̓ − упоран је био чувени шаховски дисидент, потврђујући мишљење које је кружило о његовој шаховској нарави.”[5] Као што је памтио и описивао поразе у шездесетим и седамдесетим годинама XX века, тако их није заборављао ни у првим годинама XXI века. То значи да је портрет – као што се често догађа у аутобиографији, узорно код Доситеја – био закључен далеко пре краја животног времена. Јер, догађаји не чине ни аутобиографију ни биографију него то постиже само портрет живота који у њима бива дочаран.
Тренутак превида има посебно место у шаховској евиденцији. Ивков је о својим превидима написао читаву студију. Али, превид није само шаховски појам него и животни. До њега долази када се не узму у обзир сви чиниоци који стварају човеков избор: сви контексти. Превид, дакле, представља један од очигледних трагова које оставља шах у часу када се прелива у живот: или, пак, када живот продире у шах. Превид је, отуд, нешто невидљиво у животу зато што је тако видљив у шаху. Оно невидљиво у животном превиду уноси драматична значења у човеково саморазумевање. Да би се то показало, неопходно је погледати себе из преокренуте перспективе, макар спољашње, ако не може унутрашње, у којој треба зарити жалац у срце сопствене нискости.
Прихвативши Петросјанову помоћ у анализи прекинуте партије са Таљем, Корчној је однео победу и омогућио Петросјану – свом заклетом непријатељу – да освоји совјетски шампионат 1959. године. Када одлучи да о томе приповеда, Корчној делује као да је спреман да се разрачуна са собом. Но, он ипак чува помоћни излаз за спас мрвица достојанства. Отуд објашњава како је све учинио зато што је „био неискусан у интригама иза сцене” и зато што га је „у том моменту интересовала само партија” (35−36). Он ствара сугестију да је извесна наивност и ограничена усмереност управљала његовим поступцима. Живот је искључен, изветрели су сви односи које он успоставља на турниру, да би се стањем на шаховској табли као пуким односом фигура, створио алиби за удео живота у њој: победу у партији са Таљем. Не доводи се до краја сазнање о томе како је искључио живот из ситуације, нити препознаје да еснафски аутизам − „само партија” – има своју цену. Јер, ловац на г2 никад није само шаховска ствар. Као и већина људи, у суочењу са слабошћу као плодом човекове склоности паду, Корчној се затвара у кулу еснафске слоноваче – само ради свој посао – не би ли од жеље за победом створио грудобран у облику детињег искључивања одговорности.
Нема у његовом приповедању – као ни у већини аутобиографија – духовне снаге за радикално самооткривање. Можда тако нешто постоји само у религијској и духовној претходници аутобиографије: у исповести. Уместо саморазрачунавања, појављује се Петросјан као мешетар: уговоривши победу над Крогијусом, он се упутио освајању совјетског шампионата. Не би ли га онемогућио да сам буде победник, Бронштајн намерно греши у партији са Гелером. Тиме изневерава Корчноја који стоји лоше у партији са Суетином, чак нуди реми који противник одбија. Но, Корчноју се „судбина насмешила” (38): неочекивано је победио и постао шаховски првак Совјетског Савеза. Колико тамних вирова пребива испод неузбуркане површине шаховске позиције. Приказ једне позиције – тврдио је Бронштајн – не може се дати ако се сваки потез не означи временом које је шахисти било на располагању.[6] Јер, свест о времену као нова димензија шаховских мисли назначује могуће порекло неочекиваности у потезу. Но, сугестија се може продубити: истовремено би требало скицирати спољашње односе који се образују око потеза − као траг друштвеног контекста партије. И, напоредо, унутрашње процесе у шахисти који трају док повлачи потез: као његов психолошки контекст. И тако се шаховска позиција неумитно претвара у књижевну ситуацију.
У стицају неочекиваних околности, на овом совјетском шампионату, негативни јунак приповедања, Петросјан, бива онемогућен, али му је остављено сазнање да је био испред свих „у уплитању средстава која нису у чистој вези са шахом” (39). Тако је, чак, постао и првак света, јер је у анализи прекинуте партије помогао Бенку да – једини пут у каријери – победи Кереса. Било је то на Турниру кандидата у Кирасаоу 1962. године: „С које год тачке гледишта да посматрамо – етичке или политичке – то је изгледало монструозно.” (45) Тако је на турниру у Загребу 1970. године помогао Ковачевићу да победи Фишера (71). У свим тим ситуацијама, живот продире у шах, „прља” чистоту његове логике.
Али, постоји и скривена подударност између живота и шаха: „Изгубивши меч 1963. године, Ботвиник је изнео мишљење да је Петросјан био један изузетак у шаху, у томе што није био стваралац, већ разоритељ вредности у процесу стварања.” Била је то оцена онога што је показивало кретање фигура на шаховској табли. Она би значила да је суштинско својство деветог првака света у шаху било до квари игру противника. То би значило да је он био – шаховска квариигра. Корчној настоји да ово значење пренесе у живот: „Остаје ми да додам да то није само примењиво на шах. Човек се не може не дивити ђаволском предодређењу и оштроумности тог човека.” (46) Тако је оцртан генијални мешетар: као животни мешетар. Али, то би значило да он успева у игри живота, да не квари његов поредак него се остварује у њему. Онда није животна квариигра, већ су његове интриге део поштовања животног поретка. Ако је тако, то значи да нема уједначености између шаха и живота у судбини шахисте: квариигра у шаху није нужно онај који квари игру живота, често је супротно томе, изузетак у шаху је човек који поштује писана и неписана правила у животу.
Одакле, међутим, долази ова фасцинација која наводи Корчноја да покуша обезбедити преношење шаховске у животну мотивацију: као један еминентно књижевни покушај? Као да је у дубљем слоју свог доживљаја наслутио нешто што је његово, неку сродност која га је навела да нагласи шаховско својство свог архинепријатеља. Био је то неки пут до самог себе: зато што је редовно кварио игру живота – што му је донело општеприхваћено одређење злои, или утисак да је искрен као што је то и ђаво, или „да има пргаву нарав”[7] – осетио је блискост у шаховској стратегији непријатеља, додирнуо је као нешто своје, препознао се у неочекиваном садржају: у потреби да га досегне у животу, кад већ не може у шаховском стилу. Чудним путањама саморазумевања, шаховско својство је приповедно помогло у препознавању егзистенцијалног својства.
Јер, у свакој игри је сасвим посебно место квариигре. Оно може бити двојако схваћено. То је онај чија игра почива на кварењу противникових замисли: на негативном аспекту сопствених стратешких замисли. Као Тигран Петросјан. Но, укупни значај појма судбински одређује и онај који квари животну игру: тако што крши поредак. Такво место је предодређено Виктору Корчноју. И када оцени да је Петросјан најгори првак света у шаху, јер је уназадио игру. И када устврди да је Карпов најбезбојнији и, отуд, колективни првак света у шаху, јер почива на помоћи многих.[8] И када једини дисонантно оцењује да Каспаров није истински првак света у шаху, јер је прву победу остварио у 32 партији меча из 1984. године.[9] И када одбије да на симултанки, упркос томе што су га организатори замолили, поклони реми Ернесту Че Гевари, који пуно воли шах.[10] Сваки пут се крши јавно очекивање услед неиздрживог егзистенцијалног импулса.
Није сасвим сигурно да су његове шаховске процене заувек утврђене у њему, јер он каткад доноси њима супротне: кад каже да Петросјан о шаху зна више него Спаски, који је борбенији.[11] Оне су, пре свега, израз једног душевног расположења које није пролазно. Тако без икаквог зазора тврди – пре почетка меча са Спаским у Београду 1977. године – да ће његовом противнику тајно помагати Гелер и Таљ, да би – када се покаже да то није било тачно − на крају меча који је добио, заборавио шта је предвиђао и изразио чуђење због тога што је Бондаревски био противников секундант.[12] То чудно стање свести обузима дух и подвлашћује га: и када му разлози знатно противрече. У томе је тајна егзистенцијалног импулса: он је неиздржив.
Постоји читав низ неписаних правила у шаху. То делује као неко неписано учење: нема закона који утврђују њихово важење, нису чак ни записана, али њихово непоштовање оставља негативне трагове у искуству. Као пракса, шах се мора играти стално: као што се и пише стално. Али, као надметање, он није непрекидно могућ: као што се не објављује све што је написано, јер се уметничка изузетност постиже тек понекад. Под притиском непрекидног навирања снаге у живот, млади играчи заборављају овај наук: привид свемоћи одјекује ритмовима младог тела, духа, осећања света, укидања времена. И писци бивају склони хиперпродукцији, упркос Хорацијевом савету да рукопис буде девет година у фијоци.
Али, тренутак зове, јер успех зове: и шахиста се одазива једином тренутку који му је дат: ако икад, онда сад; ако не сад, онда никад. Зове и нужност скривена у тренутку: такмичење доноси награду, она доноси статус. Управо је статус – rating – спас који омогућава да се и сутра може играти шах: да се и сутра може писати. Но, у приливу снаге има нечег што обмањује: „Често се догађа младим играчима да забораве да је шах тешка, исцрпљујућа игра и да ако желе да имају свеже, нове идеје, неопходна је чиста глава.” (42) Да би се она одржала, неопходна је свест о промени: мења се човек који игра, дакле – мења се и шах који он игра. Као што је у књижевности давно препознато да је стил – човек, тако је и у шаху човек одређење игре. Сукоб на шаховској табли – тврдио је Ласкер – првенствено је сукоб личности. Зар није тако и са сукобима у животу?
Промена начина игре сведочи, пак, о промени у човековом саморазумевању: „Рекао сам Васиљеву да високо ценим уметност одбране у шаху, да видим необичну форму романтизма у томе и да своје успехе углавном дугујем способности да сачувам тешке позиције. Временом, све до данашњег дана, то је цитирано у бројним публикацијама. Међутим, човек, чак и у зрелом добу, бива способан да промени своје гледиште. Дошло је време када сам схватио да је способност за одбрану недовољна за доброг шахисту. Не можете зависити од воље вашег противника, већ морате покушати да му наметнете своју вољу. Схватио сам да сам ограничио своје могућности као човек и као шахиста.” (51) Успостављена веза између човека и игре открила је свој обавезујући карактер: односи који се образују нису једнозначни, некад су сагласни, некад су противречни, као и мотиви који до њих доводе. Човек се мења, живот остаје; шахиста мења начин игре, шах остаје. У непрестаности живота и шаха огледа се променљивост човека и шахисте.
Ова унапред задата стварност живота, која се прелива на игру, има својих практичних и дејствених реализација: „У практичној игри велика разлика у времену је веома непријатна, и игра се на живце онога чији сат откуцава.” (61) Не игра се само на истину позиције, већ се рачуна са егзистенцијом противника: њега треба усколебати, јер би му се позиција могла због тога урушити. То је борба, каткад сасвим нефер, премда неминовно, као посезање за фаулом, као шутирање испод стола, јер се рачуна на избацивање из ритма игре. Основно у притиску времена на шахисту – у цајтноту – јесте настојање да се он избаци из ритма: ако чује тик-так, онда то одјекује унутрашњим слухом као дум-дум, динг-донг, па притисак расте, време одмиче, смрт је све ближа, заставица пада. У откуцавању шаховског сата има нечег – као и у свему што је прожето временом – од примицања смрти: сваким секундом смо ближи смрти, као што је шахиста ближи паду заставице. Када шахисти исцури време – то је пораз; када човеку исцури време – то је смрт. Шаховски пораз је мала смрт човека у времену. То је смрт која се необјашњиво понавља: као припрема за непоновљивост човекове смрти.
Има ли сличности између упрошћавања шаховске позиције и упрошћавања животне сложености? У књижевности је упрошћавање израза оправдано ако је праћено појачаним дејством подтекста, као продора наслућеног и невидљивог у изречено. Али, то је моменат када свеобухватност живота ствара подлогу да се смањи опсег изреченог: доживљај иде у дубину уместо у ширину, усредсређеност замењује обухватност. У животу су упрошћавања ризична. Јер, упрошћавање значи кидање делотворних и скривених веза. Оно омогућава олакшање ситуације, али по скупу цену: изложени смо одлуком уместо помишљу.
А у шаху? „Постигао сам предност, али сам избегао све компликоване наставке, покушавајући да поједноставим позицију.” Где је ту ризик? „У томе лежи психолошка рањивост играча који тежи ремију, посебно ако је навикао да игра на победу.” (63) Упрошћавање позиције је противприродно за побуњенички импулс, јер он тежи нарушавању затеченог стања: будући да почетна позиција подразумева изједначеност белих и црних фигура, свака игра на победу носи својство побуне. Отуд упрошћавање позиције као да тежи заустављању сваког кретања, окамењивању затечене изједначености, као да психолошки ограничава простирање побуњеничке воље и моћи: као воље за моћ. У књижевности, ово осиромашење имагинације делује као мана; у животу, оно означава понекад спас, понекад штету; у шаху, и кад доводи до победе, упрошћавање означава тријумф технике над маштом, спорта над уметношћу.
Однос између игре и карактера скоро да је невидљив ако се посматрају само шаховски потези. Јер, двобоји карактера се образују између супарника. Има шахиста – попут Спаског, Бронштајна, Смислова или Портиша – који, да би били успешни, морају да поимају противника на пријатељски начин. Тај став је сублимирао Глигорић када је дао наслов својој књизи: „Играм против фигура”. Има, пак, шахиста којима је неопходно осећање непријатељства према противнику и током меча не желе да имају било какав контакт са њим. Такав је био Фишер у мечу са Спаским 1972. године.[13] Такав је Корчној (78). Симагин је питао Тајманова: „Зашто ме гледа са таквом мржњом као да сам му поклао читаву породицу до шестог колена?” (44) Овај однос између противника одговара – и у томе као да шах одржава везу са животом – двема теоријама о политичким односима.
Постоје схватања која политичке односе постављају у такмичарски модел, па се учесници политичке игре појављују као такмичари и противници, чија смена припада једном циклусу, који бива замењен новим циклусом такмичења. У тим схватањима, компромис – у шаху би аналогон био реми – представља суштину борбе. Јер, реч је о томе да се очува системска равнотежа снага, да се она евентуално мења постепено, а не решавајућом битком или револуцијом: као што низ ремија може довести до успеха у шаховским мечевима или, ређе, турнирима. Тако се Глигорић без пораза на међузонском турниру у Сусу квалификовао за меч са Таљем. Но, постоје и схватања политичког, попут оног које заступа Карл Шмит, која у основи политичке борбе виде однос између пријатеља и непријатеља: не противници, не такмичари, него борци на живот и смрт. У шаху би то значило: нема ремија, јер нема компромиса, победа или смрт.
Није нужно да буде тако; шах као да уједињује ова различита схватања, која као да прати однос између шахиста током партије. На шаховској табли, одвија се – имагинарно, виртуелно – дуел пријатеља и непријатеља. То је основни однос, који се, међутим, разблажује у могућим пријатељствима људи. Она ублажавају драму жртве и пад краља. Понекад настају отворена људска непријатељства. Шта, дакле, спаја осећање непријатељства за шаховском таблом и његове могуће одјеке у животу? У однос између играча и шаха уноси се сујеверје: „У начелу, шахиста се плаши да игра на рођендан. То није због сујеверја или човековог биоритма. То је због тога што је играч празнично расположен, а то није право расположење да се игра шах, па је неспособан да дође у право расположење за игру, за тешку борбу.” (94−95) То би значило да, ипак, преовлађује однос пријатеља и непријатеља.
Шах је рат: радост игре и рођења чили у рату. Јер, „за таблом, у високо напетој ситуацији, шахиста осећа свог противника наглашено оштро.” (100) И отуд „за време меча, Карпов и ја смо били ангажовани у мрачној психолошкој борби, чији иницијатор је био мој пријатељ психолог” (111). Мрачна психолошка борба: као борба људи, а не фигура. Фигуре су продужетак душе, а не руке. Док помера фигуре, рука само оспољава оно невидљиво у души. Какав мрак станује у души шахисте? Свака фигура на табли добија езотеријски смисао: скакач на д6 – то је познато; поглед испод обрва – то је ситуација. На једној фотографији Корчној енергично повлачи потез и директно гледа у противника: отворени изазов. Између двојице људи, који у животу могу бити у пријатељским односима, одвија се мрачна борба чији је циљ – пораз у шаху – симболичан: смрт у животу. У психолошком смислу: не желим да победим, желим да убијем.
У срцу шахисте, скривено од сваке упаљене цигарете, куца велики људски апел: апел против смрти. Он се често неразлучиво спаја са апелом за влашћу: „За туце година, писаће о мени – Стаљин, Маљенков, Хрушчов и Брежњев ће нестати, али моје име неће ишчезнути из новина.” (122) Као да победити смрт значи победити власт, овладати влашћу над временом, које је, зар, владалац над земаљским силама. Одједном, код ратника, код спортисте, код Корчноја, ослушкујемо откуцај уметничког срца: он жели да препозна свети грал сопствене судбине, у потезу који повлачи види тон у музичкој композицији, боју на платну, стих у песми: „У Совјетском Савезу, уживао сам такав степен савршене јавне популарности, који ни Солжењицин ни Сахаров нису могли надмашити, нити чак Ростропович или Баршаи, јавне личности које су на Западу много више познате од мене.” (122) Зашто се он пореди са уметницима или научницима? Зато што се дух у шаху очитује на начин уметности: против смрти.
Била су то прошла времена: tempi passati. Јер, Корчној опажа надолазећи епохални ритам: „Доћи ће време када ће шах обузимати пажњу социолога: у борби против растуће стопе криминала, требало би да заменимо телевизоре шаховским таблама. У вези са тиме, као што је примећено, шах има велики недостатак: није спектакл и не може се комерцијализовати.” (123) Управо је тај недостатак условио минимализовање шаховских димензија у свету: ни друкчији часовник, ни егзибициони мечеви, нису више могли створити ону не-земаљску ауру која се протезала на шах. Његова комерцијализација, као и у случају књижевности, водила је његовој минимализацији. Као да је шах – у својој људској димензији – постао квариигра у епохалној комерцијализацији људске свести.
У поодмаклом времену тривијализације света и свега, па и шаха и књижевности, шахиста који је деценијама носио и потврђивао својство квариигре, добио је духовито одређење: „Два су главна разлога зашто се шахисти такмиче до краја живота: материјална зависност или љубав без остатка према шаху. Ако је и једно и друго, онда је то Корчној.”[14] Имао је он, пак, необичних гестова. Када је одлучио да се извини публици због опонашања неспортских поступака свог контрахента, у мечу са Спаским у Београду 1977. године, своје поступке је описао у необичној формулацији: „За тренутак се мој дух саплео.”[15] Ова слика о себи као тренутном поразу духа одсликава висок степен саморефлексије у квариигри. Она је сплетена са необичним осећањем скромности, које је прикривено бројним негативним изјавама о противницима: „Себе сматрам следбеником Ласкера.”[16] Ово процењивање би било засновано на томе што је играо упорно и спасавао слабије позиције, и играо дуго и успешно, баш као и други првак света у шаху.
То показује виртуозна партија са Карповом у 1994. години. У Даминој индијској одбрани, као црни, Корчној игра оштро. У 25. потезу његов краљ је огољен, јер су црни пешаци далеко испред њега. У дејству је чеони судар фигура на свим деловима табле, траје дуго маневрисање по хоризонтали и вертикали, у којем је Карпов традиционално ненадмашан. Премда су у 41. потезу беле фигуре потиснуте на три прва реда, ипак бели слободни пешаци одједном пробијају по а-линији и по ф-линији, па 60 потез белог, пешак ф7, ствара утисак да су незадрживи, пошто у 62. потезу долази до претварања белог ф-пешака у другу даму. Да ли је све готово? Црни је, међутим, створио игру у којој има топа и ловца за даму: и трајну матну претњу. Завршна позиција је величанствена: две беле даме су немоћне да одбране краља, па се Карпов морао предати. Код квариигре све стиже са закашњењем: можда најбољу партију против Карпова одиграо је после три међусобна меча, у часу када је имао имао 63 године.
У томе има нечег од његове шаховске судбине: иако је имао шаховске резултате у рангу неколицине светских првака, попут Евеа, Смислова, Таља, Петросјана, Спаског, Корчној – баш као и Керес, у свему различит од њега, осим у овом својству – није има срећно погођен тренутак у коме шаховска снага досеже свој врх. У часу успона његовог поколења, био је слабији и од Петросјана и од Спаског; када је играо боље од њих, јер се спорије кретао у сусрет највећој снази и најдубљем остварењу у игри, када их је побеђивао, намерио се на две деценије млађег противника. Био је поражен у сукобу са временом, који дочарава судар два нараштаја. Квариигра – то је човек који промашује свој kairos.
У томе је разлика у односу на Ласкера, који је имао среће да га осмех шаховске богиње погоди у тренутку надирућих животних моћи. Не само то: Ласкеру је пошло за умом да продужи трајање самог осмеха: у погледу на смртнике, богови се понекад забораве или сажале. Њихову заборавност – као човекову трајност – Корчној је учинио садржајем свог живота: дакле, шаха. У 2011. години, у освит 80 рођендана, као 460 на светској ранг листи, као црни, импресивно је победио Каруану, играча дигиталне ере, који се примицао 19 години са рејтингом изнад 2720 поена и који је био 25 на светској ранг листи: да би касније играо меч за првака света, у којем – у регуларном трајању партије – није изгубио ниједну партију од Карлсена. У раној фази Шпанске партије, Корчнојеви црни пешаци су јуришали по ф-линији и по г-линији, храбро и самоубилачки, црни топови и дама су заузели г-линију у 28 потезу и притиснули белог пешака на г2, али је црни ловац узео на д3, па се позиција белог постепено распала у матну слику.
Но, књижевно је најузбудљивији моменат у којем поређење са Ласкером одсликава како квариигра почива на дубоком преиспитивању себе. Јер, одређењу да је „следбеник Ласкера” Корчној додаје да се сматра „његовим слабим имитатором.”[17] Двоструки изазивач првака света у шаху, један од двојице вечитих других у XX веку, раван неколицини светских првака, није устукнуо пред могућношћу да умањи себе. То би значило да је у његовој свести одјекнуо јеванђеоски стих: „чашћу чините једни друге већим од себе”.[18] Као позив на љубав, одјек јеванђеоског стиха одсликавао је однос према Ласкеру: и, у дубљем слоју, шаху. Као однос према себи, ова врста скромности, као готово невидљив траг у човеку, последње је уточиште самопоштовања. Као свака љубав, ова скромност је несумњив знак да се егзистенцијално квари игра моћи: у свету и у нама.
Текст није дозвољено преносити без одобрења аутора.
[1] Александар Матановић, Шах као судбина 64, Београд, 2012, 27.
[2] Овако обележавамо издање: Viktor Korchnoi, Chess is My Life, B. T. Batsford Ltd., London, 1977.
[3] Borislav Ivkov, „Simfonija grešaka”, у: Kroz šahovski svet, Centar za unapređivanje šaha ŠS Srbije, Beograd, 1972, 103−105.
[4] Александар Матановић, Шах као судбина 64, 49−50.
[5] Božidar Ivanović, Igrati svoj život, Obodsko slovo – Podgorica, Štampar Makarije – Beograd, Hercegovina izdavaštvo – Trebinje, b. g., 265.
[6] Dušan Đurić, „I šampioni su samo ljudi”, у: Kroz šahovski svet, 14.
[7] Александар Матановић, Шах као судбина 64, 49.
[8] Brana Crnčević, Emigrant i igra, Znanje, Zagreb, 1981, 111.
[9] S. B. Ristić, Magija šaha: umetnost u obliku igre, Beograd, 2020, 40.
[10] S. B. Ristić, Magija šaha: umetnost u obliku igre, 86.
[11] Branislav Rakić, Kako su ratovali, BIGZ, Beograd, 1977, 191.
[12] Branislav Rakić, Kako su ratovali, 32, 191.
[13] Svetozar Gligorić, Meč stoleća (Fišer – Spaski Rejkjavik 1972), BIGZ, Beograd, 1972, 8−9.
[14] Александар Матановић, Шах као судбина 64, 33.
[15] Branislav Rakić, Kako su ratovali, 159.
[16] Branislav Rakić, Kako su ratovali, 32.
[17] Branislav Rakić, Kako su ratovali, 32.
[18] Посланица Св. апостола Павла Римљанима, XII, 10.
