Захар Прилепин
КУПИЛИ СМО ТИ ТАНГЕ, УЖИВАЈ
Захар Прилепин (фото: С. Гарић)
Немамо баш добро памћење, многе ствари заборављамо, а ја ћу напоменути основне.
Године 2014. Запад је открио древну европску државу Украјину. Открио – и закукао: како раније нисмо знали да нам је таква срећа била при руци! По типу и изгледу нешто као Русија – али стреми у Европу; нешто демократско и, што је најважније, мрзи деспотску Русију, као што и приличи свим нормалним европејцима.
Кад кажем „Запад је открио“, уопште нисам ироничан. Десило се да сам Мајдан дочекао у Европи – у Њемачкој се играла представа по мом роману „Сањка“, у Италији је објављен превод друге моје књиге, у Француској се одржавао велики фестивал и тамо су ме позвали. Тада, почетком 2014, прошао сам главне европске државе, и свуда су се моји пријатељи, европејци, смјешкали и говорили: О, Захар, ми смо тек сад сазнали да је Украјина посебна држава!
Сваки нормалан човјек на свијету, који бар мало познаје историју, одлично зна да су Кијев, Чернигов, Полтава, Одеса, Севастопољ, Јалта, Гурзуф – руски градови.
То су, кажем, европски интелектуалци били изненађени постојањем независне Украјине – писци, режисери, културтрегери. О другима да не причам.
И ето, свијет је сазнао за Украјину.
И заволио Украјину.
И волио је жестоко.
Годину дана.
Или, можда, двије године.
Укратко, као што пише на корицама једног савременог француског романа – „Љубав живи три године“, а онда почиње нешто друго. Или брак из рачуна, или некаква пакост…
„Мила, не изгледаш ти баш толико добро. Не вриједиш баш такве бунде, таквих кола, такве јахте. Купили смо ти танге, ето, носи их!“
Сад на Западу одлично знају да је Украјина држава која умије да краде у трилионима, чији је политички стил – уцјена и хистерика, гдје политичку елиту чине преваранти, на чијем фону чак и бестидни руски олигарси личе на џентлмене.
Никаквог људског односа према Украјини нема. А рационални постоји. У суштини, немилосрдан. Ако америчким играчима (пољске не помињем, јер се њима само чини да су играчи) буде потребно да пола Украјине промрзне – они оком неће трепнути. Штавише, они ће то смрзавање и приредити Украјинцима. Њима је то смрзавање корисно. Њима је потребан ледени леш, да би имали шта да донесу на засиједање следећег, није важно каквог, европског савјета, да би са трибине тресли тим на све сагласним украјинским тијелом, држећи га за смрзнуте каљаче.
Али идеална варијанта, наравно – то је рат. Рат Кијева и Москве.
Рат би затворио „Сјеверни ток 2“.
Зато Американци већ двије године наваљују на Кијев: Идите и ратујте, нападните Русију, а ми ћемо вас подржати!
Да, да, кажу Украјинци, подржаћете нас – ено како сте 2008. подржали Саакашвилија! И сад је го голцат, без кравате, без Осетије, трчкара по собици.
А, не, кажу Украјинци – сами уведите војску, узмите нас у НАТО, и тада ћемо Москаље растурити.
Не, ратујте без НАТО-а, кажу Американци.
Без НАТО-а никако! Без НАТО-а не иде, биће као у Иловајску и Дебаљцеву, кажу Украјинци.
Па учините и ви нешто, било шта! – кажу Американци.
Па ево, кажу Украјинци, бацили смо сто бомби на Горловку, купили беспилотну летилицу, именовали Јароша за савјетника министра одбране – сви Руси се боје Јароша, и још смо организовали хиљаду конференција за штампу.
И та трговина се ни на трен не прекида.
О чему све то говори?
О томе да Кијев и Донбас у овој игри нису сами. И то разумије читав свијет.
Разлика је у томе што Украјина неће да ратује, јер зна да ће их Вашингтон одбацити. А Донбас хоће да ратује, јер их Москва неће одбацити.
Разлика је у томе што ће непримјетни, намрштени и тихи руски савјетници побјеђивати и гинути, дијелећи заједнички хљеб са Донбасом. А што се тиче америчких савјетника – ако их на вријеме не прецрта снајпер – напустиће Кијев брже него Кабул.
Разлика је у томе што Американцима побједа Кијева није ни потребна – између осталог и зато што је елементарно недостижна – него им је потребно само затварање „Сјеверног тока“.
А Русија нема куд.
Ми смо у сваком случају обавезни да побиједимо.
Само што у опису послова „побједа“ стоји после „тока“.
Можда чак и као његова последица.
Пише: Захар Прилепин
(Sheynin.ru)
Превео Ж. Никчевић
