ЗОРАН ШАПОЊИЋ

Крваво коло на гробу убијеног полицајца!

30.04.2015.

Семе које су у Босни посејали припадници одреда „Ел муџахедин“, они које је, једног по једног, за време оног рата, доводио Алија Изетбеговић, пало је на плодно тло, проклијало, никло, процветало, ових дана у Зворнику дало је плодове. Хоће ли и даље рађати, дао Бог да грешим, али, све су прилике – хоће свакако!
Било где у свету, оно што је Нердин Ибрић урадио у Зворнику било би окарактерисано као тероризам и ту би била стављена тачка. Али, не и у Босни!

Дакле, вехабија Нердин Ибрић, онај који је у Зворнику хладно пуцао у полицајца Драгана Ђурића и убио га на месту, а само пуком игром судбине није направио већи масакр, није сурови терориста, онај који сеје терор, страх, не, он је осветник, праведник, он је, цени део Сарајева, „актер прве крвне освете у Босни“.

Дакле, оно што је он урадио није злочин, није бешчашће, није кршење заповести да „онај ко убије једног човека као да је убио читав свет“, не, то је часно дело, то је истеривање правде!

Заиста, има ли краја бешчашћу и бестијалности!

Крваво коло, подврискивање на гробу убијеног полицајца!

Читам јутрос босанске портале. Звоне поруке, наслови – „прва крва освета у БиХ“, „добро је то што је учинио“, „није добро испланир’о, треб’о им је поставит сачекушу па убијат једног по једног“, „један геноцидни Вла’ мање“… Осванули графити у Сарајеву – „Сви смо ми Нердан Ибрић“…

На једној босанској телевизији, у озбиљној емисији, водитељ, онако, као узгред, као вест преноси прексиноћ никад доказану сумњу да је убијени полицјац „био међу онима који су починили геноцид у Сребреници“! Набацује сумњу као тврдњу, онако узгред, без коменара, не каже шта тиме хоће рећи…

Можда, да је полицајац Ђурић сам крив за оно што му се десило, да је оно што је Ибрић урадио у Зворнику пуста освета, а чин освете на овим теренима, одувек је сматрам чином правде. Да поступак Ибрића није тероризам, сејање мржње и страха, него – чин праведника?

Заиста, има ли краја бешчашћу и бестијалности?

Или је можда канонада која после злочина у Зворнику одјекује из дела медија с оне стране Дрине, тек кукавичје јаје, димна завеса која би требало да покрије истину, а истина је да семе које су посејали припадници „Ел муџахида“ даје плодове и да ће то дрво још рађати. Да су идеје вехабизма, селефизма, екстремног исламизма у Босни пале на плодно тло! Да су се неки „спавачи“ пробудили, други чекају команду…

И, сем тога, да пошаље још једну, монструознију, опаснију поруку да је полицајац Драган Ђурић, Србин, заслужио оно што му се догодило. Да на Ибрићу нема кривице, да је он херој?

Ако је Босна чином Ибрића у Зворнику враћена у пакао 90-тих, онда је порукама које данима после зборничког злочина звоне из дела Сарајева још дубље заглибљена у крвави глиб који се још није осушио.

Има, међутим, нешто што брине више од порука да је „Вла’ добио шта је заслужио“, од графита „Сви смо ми Нердин Ибрић“ који ја освануо у Сарајеву. Чињеница да те поруке у Сарајеву немају одјека. Да на њих нема реакције оних којима је ако не посао, онда барем, људска, морална обавеза да кажу да то није у реду, да већина тако не мисли, да је оно што је Ибрић урадио само тероризам и тероризам, а не не некаква измишљена освета. Ако таквих порука, опростите ми на тешкој речи претходно изреченој, и има, онда се оне не чују довољно.

А, ако убрзо не стигну, ако превладају ови други, они који веле да је „Вла’ добио шта је заслужио“ онда смо сви, поново, у крвавом колу, из кога нам нема изласка.