Милан Ружић

Крстимо се знајући да нам је то аманет очева

24.08.2015.

Дан пред крсну славу, баш око недоба кад се по веровању око кућа плету врзина кола и створења ноћи излазе да човека плаше, у том тренутку сат откуцава поноћ и сви се крсте. Крстимо се знајући да нам је то аманет очева, дедова, свих предака, па до оних најсветијих глава које нас оваквим направише и којима служимо и то не на силу већ својом вољом и са својом вером већом и јачом и од нас самих и од Србије. Тај час и тај откуцај сата који избија радошћу и срећом на ноге дижу мајку и она прилази тесту као најсветијој ствари на овоме свету. Из њега ће се поново родити Христ и његово тело постаће колач славски украшен по жељи укућана. Поново ће, овога пута кроз тај исти колач и оно слатко црно вино које је деда годинама чувао у подруму, васкрснути Онај због којег сви постојимо и обасјаће нам кућу радошћу и весељем.

С раног јутра када не попушта мраз, не спадне роса, не престане киша и не отворе се круне јагорчевине, а све у зависности од тога које је доба године, кренућемо ка цркви носећи тај исти колач у рукама, ватру у грудима и име нашег свеца на уснама. Освећени колач, сада тело Христово, понећемо својима и са њима поделити радост поновног сусретања са Творцем пијући вино и крстећи се, терајући тако све оно ружно негде далеко одакле се ни вратити не може. Уместо срца, у грудима нам одбијају и у глави одзвањају звона Милешеве, Студенице, Жиче и Грачанице, а са свачијег лица, као са иконе смеју нам се редом Свети Сава, Свети Никола, Свети Архангел Михаило, Свети Козма и Дамјан, Свети Јован Крститељ, Свети Стеван и сви остали свеци у земљу спуштени, па у небо уздигнути. Са иконе се смеши наш светац. Он је наша нада, наша љубав, наш чувар, наш цео свет стао у само један рам којим је све урамљено и затворено и из кога се не може изаћи. Нама живот ван тог рама и не треба. Испред свеца кандило, а из кандила тамјан мирисом боји и шири се по кући домаћина још незаспалог од узбуђења, а заувек захвалног и три пута прекрштеног пред том истом иконом, пред тим истим светитељем и опијен тим истим тамјаном.

Када присуство нашега свеца пробуди све укућане, сто нам је узак и скучен и чини нам се да је недостојан ломљења нашег колача, испијања нашег вина и слављења нашег свеца. Чим се колач почне вртети, заврти нам се читав свет и гледамо га као да ишчекујемо некакву награду када колач стане и преломи се, а не знамо да смо већ одавно награђени чашћу да славимо једног свеца по рођењу нама додељеног, од предака завештаног и због нас преживелог. Једини смо народ који свеце није заборавио и који им се барем једном годишње у чистом оделу, са чистим мислима и уз поштовање враћа, не желећи заузврат ништа осим здравља и среће, од којих ћемо живети до следеће године.

За крсну славу веже нас наш светац, веже нас наша вера, вежу нас три прста којима молимо, у које се уздамо и којима једино данас можемо веровати да ће нас извести на прави пут и срећу нам и здравље утројити и сачувати. На зиду у кући икона се смеје, а при треперењу ваздуха од славске свеће види се да нас наш светац благосиља померајући руку. Код нас се за славу весели, плаче и још много штошта, а највише се живи.

Лута кандило по кући и шири благостање, а домаћин већ испија први гутљај вина у који стаје све оно што верника чини верником и домаћина домаћином. Другим гутљајем се одужује свецима и прецима, а трећи диже у здравље и срећу укућана. Дижући у славу, дижемо се у небеса, осећамо благослов и тражимо себе од нашега свеца, јер нас једино он чува и чини нас оним што смо. Кад нас питају од које смо фамилије, једино им прецизно казати можемо ако знамо коју славу славимо и којем свецу припадамо. Не чини нас ни име, ни презиме, већ крсна слава. То нам је једина веза са прецима, са Србијом, са собом. Без крсне славе немамо ни крста, ни вере, ни срца, ни Бога, а немамо ни себе од Бога подарене и Богу обећане.

Исус Христ, Бог наш једини и насушни, због нас се родио, због нас је проповедао, због нас је прогоњен, због нас је убијен, због нас је васкрсао, а нама је оставио само да живимо. Када неко умре да бисте ви живели, онда нема речи ни дела којима бисмо му се икада могли до краја одужити.

Због тога изломимо колач, дигнимо чаше, отпијмо вино три пута, прекрстимо се како доликује, запалимо свећу, почастимо свеца, па се предајмо животу и Христу онакви какви треба да будемо. Нека се породица весели што има свога свеца, заштитника и себе кроз њега и нека поново чује сваки Србин на овоме свету да једино он воли и поштује своје свете у времену када се поричу и свет, и људи, па са њима и Бог са свим свецима. Звоне звона, служи се народ, шире се љубав и доброта, одзвања песма и игра се коло, па нека је то и у једној ситној држави, у још ситнијем месту, код најситиније цркве, међу преситним људима, али се славе Бог и светац, а крупнијега повода, веће части, гломазније среће и огромније душе на овом свету нема.

Нема славе без иконе, иконе без кандила, кандила без тамјана, тамјана без цркве, цркве без народа, ни народа без Бога. Тако исто нема ни сина без оца, оца без мајке, мајке без благослова, благослова без свеца, ни свеца без славе.