Мирослав Лазански

Криза јужног крила НАТО-а

06.03.2016.

„Било би корисно сести за сто и поновно размотрити припадништво Турске организацији НАТО”, изјавио је у августу 1987. тадашњи турски председник Кенан Еврен. Еврен је био бесан због резолуције Европског парламента у којој се Турска осуђује због става према Курдима и Јерменима, па је у свом говору изнео прикривену претњу која је у седишту НАТО-а дочекана прилично хладнокрвно. Јер, Турској је потребан НАТО, као што ни јужно крило НАТО-а не може без Турске.

Од тада су прошле године, односи Турске са Америком и НАТО-ом пролазили су кроз различите фазе, питање односа Турске и Грчке стално оптерећује јужни бок НАТО-а, а сада је дошла и криза односа између Турске и Русије. Односно, може ли се Турска одлучити за самосталну војну конфронтацију с Русијом и како би у таквој ситуацији реаговали САД и НАТО?

Инџирлик је ваздухопловна база у Турској, једина база САД за тактичке ваздушне операције између Италије и Персијског залива. Смештен је у близини Адане, динамичне јужне метрополе Турске и пружа америчким и другим пилотима НАТО-а све услове за тренинг: ниски лет, јер нема ниских облака као у северној Европи, постоје и врло високи терени, а конфигурација се после шездесетак километара мења. Ту су и две линије за гађање циљева, на копну код Коње и на мору. Авио-писте базе могу да приме све постојеће борбене и транспортне авионе НАТО-а.

Некада је у Инџирлику боравило и до 5.000 америчких официра, подофицира и војника, укључујући и њихове породице, ту је била и специјална логистичка група америчке војске. Турска је, посебно у њеним периферним подручјима, и део „ушију НАТО-а”, почевши од 14 радара мреже „Мадге”, која има девет радара у Италији и четири у Грчкој. Близу Анкаре је и центар за сеизмичко прислушкивање евентуалних руских подземних нуклеарних проба. Истина, модернизација других метода осматрања и прислушкивања донекле је умањила значај неких од тих станица, али оне нису укинуте.

Главна одговорност за одбрану Турске лежи на њеним оружаним снагама, које броје око 510.000 припадника, 2.500 тенкова, од чега је 730 типа „леопард”, док су остали тенкови прилично застарели. Авијација има 364 борбена авиона, од чега је 290 типа Ф-16, ратна морнарица има 13 модерних немачких подморница, 18 фрегата и 53 корвете и ракетна чамца. Турски војници су добро обучени, своју суровост показали су и у рату у Кореји, али око 50 одсто војне опреме потиче из осамдесетих година прошлог века.

Турски геостратешки контекст је колико европски, толико и блискоисточни, па Анкару већ годинама забрињава руска војна присутност у Сирији; Турци су још крајем прошлог века оптуживали Москву за гомилање војног материјала у сиријској покрајини Ђезире, а турски стратези чак размишљају да би Русија могла, у случају потребе, да са Кавказа пребаци у Сирију и три ваздушно-десантне дивизије.

С друге стране, односи Турске и Грчке оптерећују јужно крило НАТО-а већ годинама, Анкара полаже право на грчка острва Самотракија, Лезбос, Кио, Самос, Кос, Родос и на сва велика и мала острва на удаљености од 50 километара од турске обале. Турска има посебно формирану Четврту армију , названу „армијом Егејског мора”, која не припада структурама НАТО-а. Ту армију чине четири дивизије, једна артиљеријска бригада, два пука командоса, хеликоптери и десантни бродови.

Грци кажу да је Егејско море колевка хеленизма, да представља витални део грчке територије и да на тамошњих 3.000 острва живи око два милиона Грка. И Грчка има Четврту армију, са штабом у Ксантију, у западној Тракији. Грчка морнарица и копнене снаге добро су увежбани, а Турска нема предност у авијацији.

Ту је и Русија, са Кримом као непотопивим носачем авиона. Пре неколико дана на Крим су слетели ловци Су-30СМ и тако ојачали руске снаге на том простору. Сада на Криму Русија држи авионе Су-30СМ и Су-27СМ3, бомбардере Су-24, тенкове Т-72Б3, транспортере БТР-82А, ПВО системе С-300ПМ и обалне ракетне системе К-300П „бастион”, чиме је Москва заправо покрила цео акваторијум Црног мора.

Од јединица руских оружаних снага на Криму су 37. мешовити авио-пук, 31. ПВО дивизија, 8. артиљеријски пук, 126. бригада морнаричке пешадије, 15. ракетна обалска бригада, 810. бригада морнаричке пешадије, 127. извиђачка бригада, 43. и 318. мешовити авио-пук, 38. ловачки пук, јединице Црноморске флоте…

У Јерменији Русија има две војне базе, а у Абхазији и Јужној Осетији по једну. Уз снаге свог Јужног војног подручја, које су, у односу на територију за коју су „надлежне”, вероватно и најснажније у целој Русији, Москва може да држи Турке у стању дубоке пацификације. Инциденти су могући, али би рат кривицом Анкаре за Турке био погубан. НАТО би остао уздржан.