Милан Ружић

Крхотине књижевности

21.06.2021.

Када је у Србији разваљена књижевна сцена која је била веома богата, квалитетна и озбиљно институционализована, на ред су дошле але и приказе које су пожелеле да се баве књижевношћу. Тачније, они који би желели да потпишу неку књигу као аутори. Сада, по књижарама видимо једне до друге књиге Иве Андрића и Ане Николић, Меше Селимовића и Сузане Манчић, Његоша и Саше Ћурчића, Владимира Кецмановића и Матеје Кежмана, Матије Бећковића и Кије Коцкар, Душана Ковачевића и Маријане Матеус. И никоме то не смета! Сви се правдају зарадом.

Проблем ове државе је тај што постоје две или три издавачке куће, а суштински је у питању једна, које имају довољно новца и бестидности да штампају све што им се понуди уколико ће то донети зараду. На први поглед, с обзиром на то у каквом времену живимо, ово може звучати логично и потпуно оправдано. Међутим, баш овакви непромишљени, или можда крајње промишљени, потези успели су да сахране српску књижевност. Она је постала уточиште за све оне који су народу досадили бавећи се својим послом, за све оне који би да узму новца и на оним местима на којима га има најмање, за све оне који су своје одсуство стида, памети и креативности овековечили и у видео и аудио формату, па им је остало још да историју својих ишчашења преточе у чашу књижевности. Истина, постоје и они који су тај прелазак у књижевност обавили како треба, па обрадовали чак и захтевну читалачку публику. Кров од раскриљене књиге који је некада под собом скривао само одабране који су умели срећно да споје реченице и дају им смисао, сада је надограђен и отишао је у несагледиву ширину бесмисла.

Награде се дају на основу припадности клановима, спремности на компромисе, на основу приватног односа кандидата и чланова жирија, на основу идеолошке припадности, на основу политичког опредељења, на основу братства по глупости.

Удружења књижевника у овој држави су интересне скупине подељене на два дела – оне који плаћају чланарину како би важили за писце и оне који, уз новац од чланарине, трагају за било ким ко је написао књигу и нуде се да напишу препоруку за учлањење у удружење за „само“ 250€ (ови су ретки, али упорни). Дакле, опет, братство по користи.

Уз велике напоре можемо наћи критичаре који су афирмисали неког анонимуса, али зато на сваком кораку срећемо оне који искључиво преко леђа познатих писаца, или сада старлета, певача и фубалера, желе да се прославе као критичари.

Књижевност је некада била уточиште рањивих, талентованих, паметних, креативних, образованих, а сада је постала пијаца на којој се продају саднице простаклука, спектакла, ишчашености, аморалности, воајеризма. И коме се продају те саднице? Нашој деци. Шта очекујемо да ће да никне ако садимо те саднице и заливамо их оправдањима како је све дозвољено зарад новца? Изникнуће неки коров. Ми се, оваквим третирањем књижевности, али и осталих уметности, бавимо сађењем корова.

Доласком короне, удвостручио се број проповедника ишчашености који објављују књиге, јер не могу тренутно да профитирају у области коју су претходно демонтирали, па зацаревали на тим депонијама. Сад би да праве ново сметлиште.

Када дођете на сајам књига, било који, уски пролази међу штандовима на којима су некада седели писци и потписивали бисере језика и памети, блокирани су децом жељном фотографије са славним јутјубером, шминкерком или певачицом, а за то време, родитељи чекају са њима како би их фотографисали. А прави љубитељи књижевности и велики писци, осуђени су на оне мале процепе између штандова где кришом, да неко не чује, размењују спискове добрих књига и поклањају једни другима ремек-дела која ће остати непрочитана, јер је Аца Лукас објавио књигу.

Сећам се сцене коју сам са спрата штанда издавачке куће „Штампар Макарије“ гледао 2015. године на сајму – деца и родитељи вриште у блокираним пролазима арене Београдског сајма чекајући потпис и фотографисање са нечим што себе назива Зоранах, а мимо тих врискова, негде са стране, као кроз мећаву и сметове, пробијали су се, са супротних страна Рајко Петров Ного, Раша Попов и Светозар Кољевић.

Знам да постоји више верзија пакла, али ова је била једна од ужаснијих.