Слободан Антонић
Крај НИН-а или крај колонијалног парамедија
Слободан Антонић
Нисам видео да је неко на овој нашој („суверенистичкој“) страни коментарисао промене у НИН-у, па да ја то урадим.
Кука, запева и проклиње „грађанска Србија“ због НИН-а. „НИН више не постоји“, смрачио се Иван Миленковић. „НИН, то је за мене пре свега морална категорија“, сетан је Драган Великић. „Одувек је био једна врста слободарског часописа“, „пас чувар друштва од самовоље власти“, у жалости је Неда Тодоровић. За преузимање НИН-а чак каже да је „ударац на културно-цивилизацијску ситуацију у Србији“ (sic!).
Недим Сејдиновић открива дубље разлоге, па пише да је НИН сметао власти „због чувене НИН-ове награде за роман године, која одлази у руке и онима који не припадају напредњачком културном кругу, а нису ни довољно велике патриоте“. Ето што ти је новинар, из прве је погодио како је било, када је Вучић ускликно: „Доста ми је свега, хоћу НИН-ову награду, преузимај НИН!“
Весна Малишић, дојучерашња заменица глодура НИН-а, каже да су новинари „осетили да је у току процес `мењања крви` НИН-а“, да је реч „о тенденцијама да НИН постане `питомији` у односу на власт“, „и да се тиме изгуби оно што ми мислимо да је највредније, а то је политичка оштрица“.
Сузе су ми капале на тастатуру читајући исповести јуначких уредника НИН-а о њиховом историјском не злој власти. Једино је мали проблем то што су ти исти уредици претходно, самопрегорним радом, успели да од поприлично независног недељника, чији се тираж кретао и до 20.000 примерака – а какав је био у доба Слободана Рељића – направе колонијални парамедиј, пун атлантистичких бескичмењака, с тиражем испод хиљаду примерака.
Тачно је да је у Србији НИН некада био важан део интелектуалног сазревања и живота читавих генерација. Мој отац је одувек куповао Политику, НИН, Јеж и, за нас, децу, Политикин забавник. НИН је био поуздан, аналитичан и отворен недељник у којем се неговало непристрасно (објективно) новинарство. То је подразумевало, између осталог, да се у чланцима у којима се анализирају савремене контроверзе изложи мишљење обе стране. НИН је био важан и због тога што нам је давао оријентире – указивао на важне личности и књиге у свету и код нас.
Почетком деведесетих НИН се, у једном тренутку, приближио тадашњим властима. Али, брзо је повратио независност, и са уравнотеженом уређивачком концепцијом – у којој су еврофилска и антиглобалистичка парадигма, традиционална култура и постмодернистичка авангарда, имали подједнако право грађанства – дочекао приватизацију, у марту 2009. године.
НИН је продат Рингијеру за смешних 810.000 евра, после чега почиње његов пад. Редакција је пребачена у Блиц, а већина старих уредника и новинара је „испраћена“.
Прави НИН заправо је умро 29. јула 2009, када је нови власник, Рингијер сменио Рељића и на његово место поставио Срђана Радуловића, заменика глодура Blica. Новинари дотадашњег НИН-а протестовали су непотписаним писмом, због „брзометног избора на место главног уредника релативног анонимуса из дневног листа, дакле особе без икаквог искуства у уређивању недељног листа“.
Протестовало се и због „понашања новог уредника и његових помоћника“ за које се тврдило да у саобраћању са колегама „исказују ароганцију, па чак и непристојност у манирима“. Тврдило се да се „већ после свега неколико бројева квалитет НИН-а срозао на најнижи ниво у последњих неколико деценија“.
„Теме су лоше одабране, новинарима се намећу листе обавезних саговорника, не разазнаје се никаква уређивачка концепција“. „Смените некомпетентне уреднике“, захтевало се у писму, „поставите на уредничка места кадрове из редакције НИН-а, дођите код нас да направимо стратегију развоја која ће побољшати квалитет“, стајало је у писму Михаелу Рингијеру.
Али, Рингијер је остао неумољив, и „реформа“ НИН-а још више је убрзана. У НИН-у од 12. новембра 2009 (бр. 3072), промењен је дизајн листа и тиме на симболички начин завршен процес његове „трансформације“. Наместо угледног покојника, појавило се ново, журналистичко створење, које је одлично симболизовало нову владајућу идеологију и њену „органску интелигенцију“.
У том броју „реформисаног НИН-а“, наиме, уопште није постојала опозиција тадашњем („жутом“) режиму. Сви интервјуи, све слике, све изјаве, сви чланци гостујућих аутора, припадали су политичарима који су долазили из владајућег блока странака.
Били су ту интервјуи министарке Диане Драгутиновић, Ненада Чанка, ауторски текст Драгана Ђиласа, изјаве (са све сликама) министара Јеремића, Динкића и Јасне Матић, затим изјава тадашње председнице Скупштине Славице Ђукић-Дејановић, државног секретара Хомена, гувренера НБ Јелачића, СПС директора Душана Бајатовића, коалиционог посланика Драгана Марковића-Палме…
У том, „реформисаном“ НИН-у није било места ни за један чланак, ни за један интервју, чак ни за једну једину сличицу неког из парламентарне опозиције. Штавише, ни једном речју, ни једном једином скраћеницом, није поменута макар нека од тада три највеће опозиционе странке у Србији (ДСС, СНС и СРС).
Ето тако је рингијеровски НИН био „пас чувар друштва од самовоље власти“, тако је неговао оно што је „највредније, а то је политичка оштрица“ према носиоцима власти. Стварно, хвале вредан успех атлантистичког „објективног новинарства“!
Можда је у економској рубрици било нечег критичног и самосвојног? Не, ту је била тек она стандардна неолиберална лакировка, с идејом да ће све наше проблеме решити стопостотна приватизација: да продамо странцима ЕПС и Телеком, па Бог да нас види.
Да ли би и један уредник НИН-а – из његове послератне историје, од 1951. до те, 2009. године – спровео такво политичко и идеолошко глајхшалтовање? Да ли би смео да се појави у својој редакцији, у оближњој кафани, да прође улицом, да се поздрави с људима…?
Не. Неко би му ипак рекао – његов колега из редакције, уредник других београдских новина, доајен новинарства с којим пије кафу – Човече, шта то радиш? Али, уредник рингијеровског НИН-а прешао је „на нови ниво игрице“. Њему више нико у Србији није могао да каже да нешто није у реду. Јер, његов газда постала је „Европа“, заправо оно што зовемо „дубока држава“ – привилегована група која заузима институционализоване локације за уживање системске ренте, а заузврат предано ради на искоришћавању и слуђивању обичног света.
НИН је, пре Рингијера, био можда последње упориште новинарске интелигенције старог типа код нас. Његови уредници и новинари припадали су култури у којој се, кроз политичку уравнотеженост, објективност и боље разумевање друштвених токова, служи јавном интересу. С новим газдама наступила је смрт НИН-а који смо до тада га знали. Заправо, претворио се у пуког мамузара недовољно послушног локалног управљача, критикованог првенствено због непотпуног атлантизма и несавршеног неолиберализма.
Рецимо, у броју од 11. маја 2017. године, читамо како је „смањење плата у јавном сектору и пензија било неопходно како државни буџет, а са њим и Србија, не би банкротирали“ (стр. 15). Значи, све је савршено када власт лакејски следи инструкције ММФ-а и неолибералне нормативе. Шта је проблем? Као што читамо у истом тексту – мало је отпуштања, нема приватизације јавних предузећа, а посебно нема приватизације Телекома и ЕПС-а (16).
У истом броју из 2017. затичемо чланак „Унија ће опстати“ (18‒19) којим се читаоци НИН-а уверавају да још само мало треба издржати, јер ЕУ неће пропасти – упркос „најозбиљнијем изазову: оживљавању национализама“. Ту је и опис Марин Лепен као „кандидата странке са фашистичким коренима и (сада само боље замаскираним) расистичким ставовима“ (44). Дакле, све препознатљива места тупаве глобалистичке идеологије.
И наравно, ту је била и подршка увођењу „сексуалних пакета“ у српске школе – у којима је било предвиђено да се деца уче о аналном, оралном и ЛГБТ сексу. У чланку „Чувари табуа“ (26‒28), НИН је закукао што је „једна иновативна и крајње напредна иницијатива“ доживела „медијски линч“ само зато што је „конзервативна Србија `заурлала`: стоп пакетима!“, будући да су пакети „ударили на свети породични трон“ (27; 26).
Типичан дисквалификаторски речник „друге Србије“. И тако је рингијеровски НИН постао тек ћирилична Helsinškа poveljа. Наравно да таквом листу пристоји и карикатура „Србија, лета Господњег 2017“ (стр. 6), на којој се види Франкенштајн који носи паролу „Доле Дарвин и еволуција“, звездочатац који држи равну Земљу и транспарент „Хоћу и ја у школски програм“, вештице с паролом „Доле вакцине“, пећински човек који једном руком вуче жену за косу, а другом држи транспарент „Уа абортуси“, као и човек у оделу с паролом „Не дам Недића“.
Ето таква је, за рингијеровски НИН, била Србија 2017. године. НИН је изгубио стару публику, а нову није добио. На грађанистичкој страни толико је већ било недељника, да за још један – и то ћирилични магазин – више није било места.
Једно време је још преживљавала НИН-ова награда. Али, када је „реформисана“ редакција по истом моделу коначно „реформисала“ и жири, а овај пак НИН-ову награду доделио типичном уратку НВО књижевности, Саше Илића, озбиљан свет престао је да и ту награду урачунава у ма шта озбиљно.
Тако је НИН постао у тој мери мало вредан да га је Рингијер могао мирно препустити својој менаџерки као њен годишњи бонус. НИН је задржао још само композитну вредност – као део медијске „машинерије која нас држи у најјефтинијем, при томе политички коректном, аутоколонијалном ропству“ (овде 202).
Реч је о покривању што ширег медијског поља опозиције, како би се могло „диктирати ко у свести народа може да се појави као помена вредна алтернатива Вучићу“ (исто 10). Тако, када је у јулу 2020. дошло до аутентичне побуне грађана због ковид закључавања, управо су се, преко N1 и B92, „уредници НИН-а оградили од протеста“, јер – како су алармирали јавност – протести „нису грађански, већ је реч о десничарима“ (Весна Малишић)!
Тиме су се рингијеровски НИН-овци показали као супротност ранијим интегралним уредницима и новинарима. Као да су чиповани на начин да изнад њих све време стоји атлантистички Велики брат с невидљивим џојстиком, они су од НИН-а успели да направе тек још један пример друштвеног и културног аутизма. Ако су прорежимски таблоиди и постали смеће које се купује како би се хартија поставила испод пилића у кавез, НИН се чак није ни куповао – јер су се сви чланци претворили у проповеди (уп. овде 61), по којима је главни и свеобјашњавајући кривац за све што нам се догађа био и остао српски национализам.
Тешко се може порећи да је такав НИН гајио нескривену мржњу према свим политкоректно неподобним личностима и идејама, као и тешко прикривени презир према реалној Србији, тим живим и „обичним“ Србима. Исмевао је њихов разум, надмено их припиткујући: зар стварно желите да будете с Русима и Кинезима, који вас поштују и признају ваш територијални интегритет, уместо да се лепо потчините ЕУ и САД, који вас презиру, отимају територију, те безочно варају и експлоатишу?
Ламброс је једном прокоментарисао да би „у данашњој Србији своју колумну, пре свега у Данасу и Пешчанику, без проблема имао и Анте Павелић“ (овде). Можда мало претерано, али на том путу је негде, авај, био и рингијеровски НИН. Да ли ми је жао што такав НИН нестаје? Нимало.
Дакако, не надам се превише ни од новог уредништва. Новоименовани глодур годинама је „држао медијске обуке у влади Србије и Војводине, под покровитељством америчке амбасаде“. Бојим се да из тога слабо шта добро може да испадне.
Ипак, горег од овог што је било тешко да може да буде. Чуо сам процену да, осим ако се не појави неки благочестиви тајкун наклоњен Вучићу, недељнику с толико руинираним тиражом не преостаје друго до да се пребаци на електронско издање. Друга процена била је да је читава ова представа и удешена с циљем да се атлантистичкој структури „терет“ неисплативог НИН-а коначно скине с врата.
Како год да било, рингијеровски НИН је, након што је пре 15 година угушио прави НИН, на издисају. Сувишно је времена прошло да бисмо се могли надати обнови традиције, а сам пад је одвећ дубок да би се, без довођења јаке екипе, могао очекивати нови журналистички узлет.
„Јаку екипу“ пак може да доведе само новац кога нема. А он тешко да ће се појавити, а још теже да, уколико се и појави, неће ништа заузврат тражити.
