Мирослав Лазански

Крај лоше године

10.01.2016.

Мађарски премијер Виктор Орбан најавио је да ће Мађарска блокирати било какве санкције ЕУ према Пољској због најновијег закона о медијима који је Варшава донела, а који је већ изазвао осуде Брисела. После неслоге и разногласја унутар ЕУ у погледу мигрантске кризе, па и око санкција Русији, и поновног увођења граничне контроле унутар шенгенске зоне може се поставити и питање да ли то од 1989. године, заправо, живимо у пројектованом рају за будале? Јер, тријумфализам у погледу будућности којим је дочекан колапс комунизма показао се као потпуно неоправдан, фашизам и расизам још се добро држе на Старом континенту, а свет у којем данас живимо налази се у стању корозије. Истина је да су старе марксистичке и социјалистичке идеологије пропале, иако су до савршенства описивале све будуће светове, будући их је покретало филозофско уверење да поседују искључиву истину. Од филозофије историје до смешних предвиђања о „крају историје” увек се претпостављао прелаз са епохе на епоху и њихова фатална смена.

Дакле, арогантна флоскула западног начина живота гласи да су сва зла модерног света – ауторитаризам, етнички сукоби, нелиберализам – резервисана за земље у развоју. После 11. септембра 2001. говори се и о цивилизованом свету, што подразумева постојање оног другог, нецивилизованог, света тамнопутих из заосталих култура. Остаје нејасно како се европска десница уклапа у овакву визију света, јер Европа је одувек била исто толико колевка варваризма колико и цивилизације, расизма и етничког чишћења колико и ренесансе и демократије. Расизам и фашизам су део њене историје и стога су присутни и у њеној садашњости. Расистичке партије екстремне деснице добиле су замах и услед мигрантске кризе и новогодишњег таласа напада на жене у градовима ЕУ.

Да ли то значи да са новом 2016. ступамо у ново мрачно доба? Да ли је фактор јачања деснице унутар ЕУ слаба левица? Током већег дела прошлог века демократском политиком у Европи доминирало је надметање између левице и деснице, које је нудило известан избор. Тај избор данас је нестао, европска социјалдемократија нашла се у центру политичког спектра, где је више није лако раздвојити од странака десног центра. Средњу европску класу све више дефинише политички промискуитет, темељне критике друштва нема, као и ниједне другачије визије будућности.

Тако и долазимо до распада демократије, при чему је етичко претендовање ка демократији одувек било покретач жеље читавих нација. Данас је све изложено корозији изнутра као последица срозавања статуса и европске политике и европских политичара. Резултат је да политика постаје интересантна за све мањи део становништва, они који не гласају на изборима сматрају да им од тога ништа не зависи, политичке прилике одређују привилеговани, а опсег дебатних питања све је више унапред одређен. Политика постаје све бљутавија и њом све више доминира тржиште. Тржиште и демократија опасно се преплићу, политичари су истовремено и економски и медијски босови.

На континенту прожетом расистичком традицијом, антисемитском и антиромском, јачање деснице и нови расизам појачаће и садашњи таласи имиграната. У том контексту јак је и осећај губљења европског идентитета, дошло је до драматичног пада европског глобалног утицаја, јер Брисел и Берлин немају снаге да изађу из сенке охоле америчке моћи. ЕУ константно показује концептуалну понизност према САД. ЕУ, изузев пројекта интеграције, нема баш чиме да се похвали, а сходно томе опало је и европско самопоуздање. Вишеградска група држава пркоси и Бриселу и Берлину, а не постоји адекватан инструмент за њихово дисциплиновање, јер ко ће то да гласа против себе? Мултикултурализам и разнородност свакако су стекли нове и бројне пријатеље у ЕУ, али догађаји показују да то и није доминантна тенденција, нити је проток времена решио тај проблем.

Политика Запада после 11. септембра 2001. и рат против тероризма били су од самог почетка прилично расистички, антимуслимански и антиарапски обојени. Војна интервенција САД, Француске и Велике Британије против Либије 2011. године, изведена у име демократије, а заправо у име нафте и долара, створила је код муслиманског света уверење да је, заправо, изведена у име расе и етницитета и да је то, после Ирака, био нови покушај давања легитимитета идеји колонијализма. После Либије уследила је Сирија, где се посебно ангажовала Француска, стари колонијални господар Сирије. Резултат је стампедо избеглица ка ЕУ и питање Владимира Путина упућено Западу са говорнице УН у Њујорку: „Да ли сте свесни шта сте учинили у арапском свету?”

Последица је јачање расизма широм ЕУ. То више није пролазни феномен, већ гласник нове и алармантне конфигурације у европској политици. Расизам је постао део доминантног политичког дискурса у многим европским друштвима. И све то иде застрашујућом брзином. Је ли то друштво будућности?