Милан Ружић

Косовско јеванђеље по Давиду

19.11.2019.

Заиста више прераста у досаду ова изјава којој су сви постали подређени, иако се представљају као њени оригинални творци, а то је она да треба признати Косово.

Колико год мрзео да пишем коментаришући изјаве неких људи, не могу да издржим, а да не реагујем. Опет се у центру ове изјаве, а као њен поновни вербализатор нашао Филип Давид.

Он је овога пута рекао да Србија треба да призна Косово „и тиме постигне споразум о останку Срба на Косову и очувању културног наслеђа”. Не разумем како постићи споразум о останку оног народа који је одоздо прогоњен, прогонећи само оне које пре тога нису успели да убију. Такође, не знам како да причамо о очувању културног наслеђа тамо где је оно највише затирано. Зашто сачувати спаљену цркву, конзервирати непостојеће изгребане фреске и обновити манастире од којих више нема ни темеља?

Ко ће нама да чува културно наслеђе и гарантује сигурност нашем народу на Косову – они који су нам вадили органе или они који су нас бомбардовали?

Затим се „јеванђеље по Давиду“ наставља речима: „Ја сам један од малобројних у српској средини који је уверења да Србија треба што пре да призна независност Косова уколико жели да сачува и српско становништво на Косову, културне вредности и своје културно наслеђе, јер нема бољег договора који би постојао између две државе које су у пријатељским односима.“ Опет, нисам сигуран о ком малом броју Давид говори, јер знамо да у Србији постоји забрињавајући број оних који би сутра признали Косово као независну државу, па ова реченица као покушај да се по нечему буде истакнут и упамћен, може да се сматра неуспешним.

Како се договарати и преговарати са људима који крше све могуће законе и који су претходно били познати као терористи? Како смо ми и албанска страна на Косову у пријатељским односима? Не сећам се да је постојало пријатељство које се заснивало на силовању и убијању. Знате ли ви иједног пријатеља који је оног другог сачекивао палећи му кућу, силујући му децу и онда га заклавши на ономе што је некад био праг куће коју је после тај „пријатељ“ присвајао терајући претке тог закланог пријатеља да је се одрекне? И како то Давид мисли „две државе“. Говори о признању Косова као државе, већ га сматрајући државом. Шта онда да признамо ако је Косово већ држава „која је са нама у пријатељским односима“?

За сам крај свог размишљања наглас, ако размишљање није прејака реч, Давид је рекао да „нема ништа важније од тога да имате добре суседе и да имате своје становништво у суседним земљама које ужива сва права и културно наслеђе које ће бити очувано“.

Давид мора знати да добри суседи нису они који се тако лоше понашају и около витлају ножевима и пушкама, буде вас у пола ноћи како наредну не бисте дочекали и који вас мрзе само због онога што сте. Косово није суседна земља Србији, већ њен неодвојиви део. Културно наслеђе које постоји на Косову не треба очувати тако што ћете га дати онима који нису стигли да га затру претходног пута. То је као када бисте сунцу поклонили снег уз његово обећање да га неће истопити.

На крају је своју изјаву закључио речима да је свако друго решење, као и замрзнути конфликт, предворје неког могућег потенцијалног великог сукоба. Дакле, за њега је чекање и замрзнути конфликт у ствари велики конфликт.

Биће да је ова изјава или наручена или искоришћена ради указивања на то да у Србији још увек постоје „демократе и толеранти“ који би могли нешто одштампати и на Косову.

Један савет свим сличнима који овакве ствари изјављују, да не буде да мислим само на Давида који ове речи понавља, јесте да је права комбинација замрзнути конфликт – одмрзнути мозак.