Ранко Пивљанин

Коњи и устав

14.06.2017.

Историјски факти кажу овако. Откако је те, сада већ давне, 1835. године донет први српски Устав, онај Сретењски по коме славимо Дан државности – мењан је равно десет пута. Овај амерички ( Америке која је у нашим поспрдним коментарима млађа од сваке српске тарабе) донет је 1787. и за непуна два и по века мало је шминкан и амандманисан али никад суштински мењан. Ово поређење стога што се код нас спрема и једанаеста промена овог највишег правног акта а прича која следи могла би бити објашњење за дуготрајност америчког и привременост српског устава али и наравоученије за наше најновије уставотворце не би ли им чедо трајало дуже од десет година колико им је саставио овај последњи Устав.

Дакле, овако.
Размак између железничких шина у САД је тачно 1,4351 метар.
Зашто толико?
Зато што је толики размак између железничких шина британске железнице а
пошто су железнице у САД прво градили Енглези, употребили су и у
Америци исту меру.
А зашто у Енглеској употребљавају ту меру?
Зато што су први вагони у Енглеској израђени у радионици која је пре
израде вагона производила кочије а за железничке вагоне су употребили
исто подвозје које су користили и за кочије.
Зашто су за подвозја кочија употребљавали баш ту меру – 1, 4351 метар?
Зато што је размак точкова на кочијама био прилагођен старим европским
путевима који су имали ту ширину.
Зашто су путеви имали баш ту ширину?
Зато што су путеве направили стари Римљани током својих освајачких похода а
њихове двоколице са коњском запрегом имале су ту меру.
А зашто су римске двоколице имале баш ту меру?
Зато што су запрегу конструисали тако, да је била широка тачно онолико
колико су захтевале гузице два упрегнута коња.
Е, сад поента.
Амерички „спејс шатл“ има два резервоара за гориво (Солид
Роцкет Боостер) које израђује фирма у савезној држави Јута.
Инжењери који су пројектовали резервоаре хтели су да направе веће и шире
али су били ограничени ширином железничких тунела, којима је пролазио
воз са резервоарима а ширина тунела је одређена размаком шина.
Испада да је понос најнапредније америчке технологије био условљен
ширином гузица два римска коња!
Можда звучи банално али савршено говори о доследности која на дужи рок одваја озбиљне државе континуитета од оних којима је једина константа – привременост.
Зато и савет нашим законодавцима, уставотворцима и осталим генијима који мисле да све почиње од њих да се, кад опет буду доносили „најбољи од свих устава“, сете коњских гузица а, за промену, забораве на сопствене. Можда нам у том случају неки устав барем доживи пунолетност – иста се „омакла“ два-три пута али ниједан нам није трајао дуже од три деценије.
Или ће нам судбина бити да нам сви устави, а следствено и ми са њима, вечито останемо незрели.