Слободан Антонић
Компрадорски неутрализатори
Слободан Антонић
Зачудио сам се када сам видео наслов: „Срећко Михаиловић: За увођење санкција Русији 23 одсто испитаника, 35 процената грађана је против, а 42 нема став“ (овде).
Само 35% против санкција Русији? Али, по ранијем истраживању тог истог Демостата 71% грађана Србије било је против санкција Русији! (овде).
И по осталим истраживањима тај постотак је вишеструко већи. Удео грађана Србије који се противе санкцијама Русији, према различитим агенцијама, износи:
- НСПМ: 82% (овде), 81% (овде), 80% (овде) и 84% (овде);
- ЦРТА: 83% (овде);
- The Henry Jackson Society: 79% (овде 28)
- „Институт за европске послове“: 76% (овде);
- Демостат: 71% (овде).
Како сада одједном само 35%?
Отишао сам да погледам Fonet-ову вест на другим местима и свугде је писало „да је 23 одсто испитаника за увођење санкција Русији, 35 одсто против, док 42 одсто даје одговор `не знам`“ – Nova.rs (овде), Danas (овде), Vreme (овде), Jug media (овде), Oslobođenje (овде), Novi list (овде)…
Потражио сам сајт Демостата и ту сам нашао презентацију истраживања (овде). На 22. страни презентације види се да је питање гласило: „Када је реч о односу Србије према рату у Украјини, које вам је мишљење ближе?“. Била су фактички понуђена само два „мишљења“:
- „Србија треба да усклади своју спољну политику са Европском унијом и уведе санкције Русији“ – 23%;
- „Србија треба да задржи добре односе са Русијом по цену одустајања од Европске уније“ – 42%;
- „Не зна, без одговора“ – 35%.
Као што се види, Fonet је погрешно пренео резултат истраживања. Најпре, заменио је одговоре 2. и 3, па је 35% одговора „не знам“ приписао одговору који је имао удео од 42%, а тицао се политике пријатељства према Русији.
И друго, питање се генерално није тицало санкција Русији, већ два става између ког се морао одабрати један. При томе, други став није исцрпљивао опцију неувођења санкција: зашто би, наиме, неувођење санкција аутоматски подразумевало „одустајање од ЕУ“? Могуће је, као што је и сада случај, не увести санкције и не одустати од ЕУ. Али, испитаници који оптирају ову опцију нису у понуди имали тај одговор! Због тога се опредељење за одговор бр. 2. никако не може изједначити са целокупним скупом испитаника који су против санкција.
Очекивао сам да Демостат упути исправку ове вишеструке дезинформације, или да је објави било на свом сајту (овде), било на свом твитер налогу (овде). Прошао је дан и ништа, други дан и ништа, трећи, четврти, пети, шести, седми, осми… Постало ми је јасно да исправке неће бити.
Немогуће је да Срећко Михајловић или Зоран Пановић не читају Danas, Vreme или Novu.rs, па да нису приметили ову необичну грешку Foneta. Али, пре него што изнесем своју претпоставку зашто ова Fonetova дезинформација није демантована, хоћу да ближе размотрим само истраживачко питање и понуђене одговоре.
Да се стварно испитивао однос грађана Србије према увођењу санакција Русији, питање би једноставно гласило: „Да ли подржавате то да Србија уведе санкције Русији због Украјине“, а одговори понуђени испитаницима би били: 1. да; 2. не; 3. не знам/ без одговора.
Сви знају да су недопустива сугестивна питања попут „Да ли подржавате то да Србија уведе санкције Русији због ничим изазаване и злочиначке агресије према Украјини, а коју је већ осудио цео мирољубиви и демократски свет“ и слично – јасно је због чега.
Али, недопустиви су и одговори с трик образложењима, који заправо треба да наведу испитаника на жељени став. На питање: „Да ли подржавате то да Србија уведе санкције Русији због Украјине“, не могу се понудити одговори типа. 1. „Да, јер Србија треба да усклади своју спољну политику са ЕУ“; 2. „Не, макар и по цену одустајања од ЕУ и увођења санкција Србији“.
Ови одговори су методолошки некоректни, најпре зато што за „да“ или „не“ може да постоји више образложења – рецимо, разлози против санкција су негативно српско искуство са санкцијама, укидање повлашћене цене руског гаса, отказивање руског вета у УН на пријем „Косова“ итд. – па је издвајање само једног од њих увек арбитрарно. Зато се, ако нас баш занимају разлози за неки став, они истражују у следећем питању – где се од испитаника тражи да образложи свој одговор, или да се определи између понуђених разлога (с могућношћу више одговора).
И друго, одговори формулисани као 1. „Да, јер Србија треба да усклади своју спољну политику са ЕУ“; 2. „Не, макар и по цену одустајања од ЕУ и увођења санкција Србији“ сугестивни су, пошто је образложење првог одговора афирмативно, а другог негативно. То наводи несигурне испитанике да се у већој мери опредељују за први одговор, што је свакако елементарна истраживачка манипулација.
Евентуално би се могла допустити два афирмативна образложења: 1. „Да, јер Србија треба да усклади своју спољну политику са ЕУ“; 2. „Не, јер Србија треба да задржи пријатељске односе са Русијом“.
Или два негативна образложења: 1. „Да, макар и по цену кварења пријатељских односа са Русијом и поскупљења гаса и нафте“; 2. „Не, макар и по цену одустајања од ЕУ и увођења санкција Србији“.
Оба ова модуса су свакако поштенија, али ни она не би била сасвим методолошки коректна. Но, комбинација афирмативног и негативног образложења потпуно је недопустива – што су методолошка знања која се стичу већ на основним студијама из друштвених наука.
Дакако, Демостатово питање и понуђени одговори, формално посматрано, нису имали тај недопустиви облик. Ипак, и они нису били методолошки сасвим коректни. Од испитаника се, наиме, тражило да се определи само између два става, од којих је први био с афирмативним образложењем (усклађивање с ЕУ), а други с негативним (одустајање од ЕУ). При томе је још други став тако формулисан да је практично преполовљивао удео испитаника који одбијају санкције – попут оних који су против санкција, али баш не по цену одустајања од ЕУ.
Наравно да је такво сужење избора и неуравнотежено формилисање одговора одбило многе испитанике, због чега се и појавио тако висок удео од 35% оптирања за „не знам“ и „без одговора“.
Што је најгоре, Демостат је сам дао тумачење овог свог налаза, а које је новинара Фонета онда и навело да извести онако како је известио. То тумачење је гласило: „Видимо да непуна четвртина испитаника (23%) сматра да `Србија треба да усклади своју спољну политику са Европском унијом и уведе санкције Русији `, а да са друге стране две петине испитаника (42%) има сасвим друкчије мишљење, `Србија треба да задржи добре односе са Русијом по цену одустајања од Европске уније`“ (овде 22; моје истицање).
„Сасвим друкчије мишљење“ у односу на „увођење санкције Русији“ логично би било неувођење санкција Русији – а видели смо да једноставно није тако, јер је велики део противника санкција, због заоштрено негативног образложења из одговора бр. 2, побегло у опцију „не знам“ и „без одговора“.
Тако се десило да је новинар Фонета најпре други одговор изједначио са целокупним скупом противника санкција Русији (што је нетачно), а онда је још, случајно или не, ову опцију додатно смањио заменивши 42% (из одговора 2) са 35% (из одговора 3). И урраа, Срби су престали да се баш много противе санкцијама Русији!
Истраживања јавног мнења су осетљив посао, и ту се лако губи кредибилитет. Срећка Михајловића ценим као истраживача, без обзира што сам критиковао неке његове теоријске концепције (овде), или пак налазе истраживања (2018. у Републици Српској добио је да ће Иванић тући Додика са 52%:43% – а резултат је био 54%:43% за Додика, као и да ће Говедарица победити Цвијановићеву с 51%:44% – а резултат је био 47%:42% за Цвијановићеву; овде).
Ипак ме је зачудило овако постављено истраживачко питање, као и нереаговање на Fonet-ову дезинформацију – поготово што се на сајту Демостата истовремено с висине доцира о „дезинформацијама“ које „имају за циљ да замагле истину у очима грађана“, што „наноси штету демократији, праву на информисање и друштвеној сагласности“ (овде).
Тиме се Демостат, нажалост, почео опасно приближавати једној другој агенцији, познатој по репутацији да поставља сугестивна питања – о чему сам већ критички писао овде – а чији су, такође, налази у вези санкција представљени тако да „увођење санкција Русији не би подржало 64 одсто грађана Србије док је 16 одсто испитаника за усаглашавање са ЕУ по том питању“ (овде). На нету не може да се нађе оригинално истраживање, али не бих се смео заклети, на основу ранијих искустава с овом агенцијом, да тај резултат није добијен управо тако што су испитаницима, на питање о увођењу санкција Русији, понуђена два одовора: 1) „не“, и 2) „да, да бисмо се ускладили са политиком ЕУ“ (овде).
Али, Демостат је – постављајући питање тако да се преполове противници санкција – свакако и сам допринео да се, приликом извештавања, надмаши чак и овај „рекорд“ од 64%, сводећи га на 42%, на шта се онда надовезала и „грешка“ Фонета која га је додатно смањила на 35%. Ма браво, момци!
А сада нешто о томе зашто није било исправке Fonet-ове грешке. Три су могућности: 1. Демостат није приметио грешку; 2. Демостат се боји да поправља Fonet; 3. Демостат и Fonet су део исте „екипе“, због чега чувају један другом леђа.
Прву могућност апсолутно одбацујем, јер знам способности Срећка Михајловића када је реч о искуственим истраживањима. Уосталом, негде 1996. године, он је основао Центар за унапређење емпиријских истраживања, у који је и мене позвао, баш зато што је био незадовољан постојећим методолошким стандардима и стањем у овој сфери примењене друштвене науке. Знам да он разуме када се направи брљотина и да уме да разликује исправно од погрешног.
Не могу да се одлучим између могућности 2. и 3, а и не знам јесу ли њима исцрпљене све опције. Голим оком се види да је у нашој јавности настао колонијални олигопол „прозападних“ медија, про-ЕУ/НАТО странака, људскоправашких НВО, политички коректних стручњака и подобних јавномнењских агенција.
Тај олигопол је, најпре, изразито богат. Између 2017. и 2022. године, амерички Конгрес је определио 1,5 милијарди долара у оквиру четири рачуна апропријације стране помоћи кроз Фонд за борбу против руског утицаја (Countering Russian Influence Fund – CRIF; овде 1). Од тога је само у медије и НВО у Србији уложено 56 милиона долара, у БиХ 81 милион долара, у ЦГ 50 милиона долара (овде 16) – што значи да је само на сузбијање руског „малигног“ утицаја на Србе потрошено неких 120 милиона долара. (И опет 80% Срба против санкција Русији – какво епско траћење пара!).
Америчка агенција за међународни развој (USAID) наводи да је од 2001. године до 2019. уложила око 140 милиона долара у активности намењене цивилном друштву и медијима у Србији (овде), а само у овој фискалној години издвојен је 41 милион долара (овде). Укупно, пак, како се наводи на сајту Стејт департмента, „од 1998. САД су обезбедиле 1,1 милијарду помоћи Србији да јој помогну да се развије као просперитетна демократија (…) интегрисана у регионалне и западне институције“ (исто). (И опет – пућ).
Друго, овај колонијални олигопол је озбиљно моћан – што се лепо види у начину индуковања и усмеравања актуелних протеста (без обзира на њихову иницијалну оправданост; в. овде). Гледаност и поверење у компрадорске „медије (Danas и Nova) и парамедије (Nova S и N1) у власништву једне опскурне корпорације“ (овде) секундарни су у односу на њихов политички и друштвени утицај, нарочито када је реч о компрадорској елити и ситној (ауто)колонијалној буржоазији (која и даје потребну масу за бг. протесте).
Ови „медији и парамедији“, који су заправо хибридне и бастардне установе – с главом човека (медиј), а телом змије (колонијална пропаганда) – имају функцију да обезбеде идеолошку легитимацију којом се врши нормализација колонијалног положаја Србије – од Danasa, тог „колаборационистичког листа“ и „службеног гласника српског аутошовинизма“, у коме колумнисти пишу један те исти текст већ годинама, због чега у њему „деведесете вечно трају“, па све до „луксембуршких пропагандних канала“ попут „Nove S“ или N1, на којима дефилује цвет наше компрадорске елите као својеврсни Апел српском народу 2.0. Моћ ових „медија и парамедија“ је толика да чак и један Бошко Обрадовић налази за упутно да честита рођендан овдашњем The Colonial Times-у (овде; слика овде).
Преко ових „аутоколонијалних трансмисија“, наши компрадорски пропагандисти и денунцијанти, у савезу са политичким колаборантима и капитулантима, настоје да у јавности систематски замагле препознавање истинске агресије и главног зла. Њихов циљ је да од народа направе „становништво“ које само занима „брига за корито и храну“ (овде 26) – како би се спровео колонијални Endlösung српског питања.
У том компрадорском олигополу – то види свако ко макар мало уме да гледа – извршен је идеолошки Gleichschaltung, а на акционом плану, нарочито на нижим нивоима трансмисије, успостављена је Kadaverdisziplin. Зато није могуће искакање, у виду исправљања дезинформације – јер, кредибилност колонијалног олигопола нико изнутра не сме да доведе у питање. Отуда и имамо извештавање о истраживањима јавног мнења као праксу компрадорског неутрализовања непожељних ставова и мишљења грађана Србије.
Али, узалудног ли посла. Срби су постојали и пре НАТО и ЕУ, а постојаће и после. Не вреди.
(Није дозвољено преузимање текста, у деловима или целини, без дозволе аутора)
