Милан Ружић

Колико Срба неко треба да убије да би се сматрао убицом?

11.10.2017.

После оне скорашње пресуде, све време у себи вртим једно те исто питање – колико Срба неко треба да убије да би се сматрао убицом?

Сви досадашњи случајеви злочина над мојим народом прошли су неопажено у очима суда. Судије су устајале тек онако и долазиле на та суђења знајући већ месецима пре тог датума шта ће пресудити. И не знам како те судије себе сматрају или називају судијама кад они и не пресуђују, већ слушају оне који им наређују и изричу пресуде.

Ко год је нашао за сходно да убије неког Србина, могао се унапред сматрати слободним човеком, а неко срећнији и херојем. Изгледа да ће доћи време када ће неко, ко има повећи досије, моћи све то да избрише убиством једног или више Срба, а у зависности од тога колико је пре тога грешио. Када то учини, досије испари и тај постаје слободан човек, ни за шта крив!

Ако поједини народи желе у нечему да се докажу себи, или некоме за нешто препоруче, довољно ће бити да убију неколико Срба. Они који нису много грешили пре тога, а желе да се наметну, могу и да каменују наше аутобусе. Ни то није лоша идеја, мада то претежно чине млађи како би својим родитељима доказали да су родитељске антисрпске речи уродиле плодом. Ко Србину разбије главу, тај ће своју спасити!

Толики су своју слободу нашли у убиствима Срба да сад стварно не би било у реду казнити иједног злочинца. То ослобађање уз убиство, као олакшавајућу околност, се усталило и постало светиња на суду.

Оно што још више љути јесу честитке многих који мрзе Србе, али из неког разлога нас нису убијали. Ваљда нису нашли времена или нису имали могућности, али сигурно би то учинили. Оставиће то за касније када ће то моћи да чине са уживањем.

Не знам само да ли је уопште могуће да се данас ти крволоци не казне ни са оним најнебитнијим и најнаивнијим речима: „Срам вас било!“ Када би им то неко рекао, том неком би судили и осудили га за говор мржње.

Шта ми Срби, свете, треба да учинимо да не бисмо били жртве? Шта то свима вама од нас треба, осим нашег истребљења? Можемо ли ишта учинити да бар у овом веку ми не будемо ловина? Чиме се то један народ целом свету може замерити? Како то да су српске жртве ствар преко које се олако прелази, а имагинарне жртве других народа, које се нама приписују, су најскупље плаћене измишљотине икада? Може ли се свет заситити српске крви? Ко год је пошао у поход на Србе, тај је одмах порастао у очима света! Никада никоме није била потребна дозвола за убијање мог народа! Тога смо постали свесни после милосрдног затирања Србије пре осамнаест година! Многи народи око нас својим жртвама тргују, а Срби, они који за својим тугују, се проглашавају сатанистичким изродима који пуштају браде и кољу свуда унаоколо!

Имамо ли ми право да оплакујемо своје мученике? Имају ли Срби право на то да бар трагају за истином, пошто знамо да правду, у нашем случају, никада нећемо сустићи? Зашто српске жртве служе за ослобађање оних који су их жртвама и начинили, а туђе за оплакивање? Због чега српски споменици служе за рушење, а туђи за полагање цвећа и ново хушкање против Срба? Зашто смо најкривљим проглашавани тамо где смо највише пострадали? Зашто више криваца има на слободи, него било где другде? По ком принципу кољачи српског народа постају најутицајнији политичари, највећи хероји и најуваженији бизнисмени?

Све што се на Балкану попрска српском крвљу, то просто процвета. Можда баш због тога божури толико добро успевају на Косову!

Видим ових дана да се у вестима провлаче приче о томе како поново неко отима српску децу и опет се спомиње „Жута кућа“. Пошто никога на овом свету није брига за то, онда ће натерати и нас да се томе прилагодимо. С обзиром на то да су сви рекли да „Жута кућа“ није постојала, онда апелујем на наше Министарство просвете да дечју песмицу „На крај села жута кућа“ избаците из програма за музичко образовање, јер нема довољно доказа о њеном постојању!