Желидраг Никчевић
Ко Здравка воли, а ко га само подржава
Желидраг Никчевић (фото: С. Гарић)
Хајде да не вичемо једни на друге, него да мирно поразговарамо.
Критикују, кажете, онога који их је предводио и кога су изабрали за премијера! Па гдје то има?
Има, другарице и другови, свуда – осим у малим полтронским диктатурама, тамо гдје људи не смију писнути пред великим газдом, и свакодневно се морају заклињати у љубав непролазну.
Упозоравају га, кажете, на грешке, а још није ни почео да ради! Да ли је то нормално?
Не, није, него је ваљда нормално да га упозоравају касније, кад процијене да му се примиче крај а на хоризонту се појави нови геније.
Ево, препричаћу вам једну малу бајку, па ви како хоћете.
Замислите неку источну земљу. У њој влада велики султан, сунце сунца, свјетлост свјетлости, сведржитељ васељене, да нам живи хиљаду година и још хиљаду година. Он има особље добро плаћених полтрона, који му лижу пете и пјевају слатке пјесмице. Да, и још западне амбасаде, одакле стижу честитке, пошиљке са директивама и поклонима.
И још замислите: у његовој земљи одједном се јављају неки људи који кажу да они султана ПОДРЖАВАЈУ.
Како ће реаговати султан, његове улизице и западне амбасаде?
Сам султан ће бити веома увријеђен. Јер он је сунце сунца, свјетлост свјетлости, сведржитељ васељене, и ничија „подршка“ по дефиницији му није потребна. Па добро, осим подршка западних амбасада. Али то су странци, а не неке безвриједне домаће вашке, фуј на њих.
То је прва реакција. А друга ће бити оваква: да ли те безвриједне вашке хоће да кажу да само они подржавају султана, а остали га не подржавају или га подржавају неправилно? То већ мирише на клевету. То јест, већ личи на подстицање – и сами знате чега… Опет државни удар?
Сад – круг добро плаћених улизица. Да ли су њима потребни конкуренти у лизању пета и пјевању слатких пјесмица? Не, они их не желе и спремни су да сваког ривала задаве својим сопственим рукама. Јер сваку неовлашћену похвалу султану они виде као напад на њихова сопствена удобна мјеста. То јест као пријетњу њиховој личној добробити, па чак и више од тога. Јер је султан строг, и бивше слуге отпушта заједно с главом.
На крају, амбасаде. Које су одавно купиле сваког од султанових полтрона и уопште им нису потребни додатни трошкови за куповину нових. Осим тога, не постоји ни гаранција да се они продају по приступачној цијени. Шта ако су они патриоти и воле своју идиотску земљу? Не, не требају им таква изненађења.
Закључак? Не подржавајте султана, осим ако немате у џепу специјални ферман или неку дозволу (а још боље наређење) да се тиме бавите. А ако имате – такође не претјерујте у ревности и стално тражите повишицу.
А ако га ипак волите, ако не можете без њега живјети? (Ово је, узгред, могуће и без ласкања: има разних султана, и на фону неког „лудог“ претходника нови султан често буде дочекан као гутљај воде у пустињи).
Па, ако га баш волите – следујте римском правилу: према њему се односите као према драгом покојнику. Aut bene aut nihil, али боље nihil. Поготово ако је султан стар, да нам живи хиљаду година и још хиљаду година. Или ће га нека амбасада замијенити другим султаном – и, врло вјероватно, рукама истих ласкаваца. Који ће се и при следећем султану бавити истим занатом. А ви?
Тако да…
