Зоран Шапоњић

Ко убије једног невиног човека…

16.06.2015.

Годинама уназад, извештавајући 11. јула из Поточара, слушао сам на тамошњем мезарју једну реченицу коју је, пред стотинама представника дипломатског кора, уредно понављао из године у годину тадашњи босански реис Мустафа Церић  – „Ко убије једног невиног човјека као да је убио читав свијет“!

Годинама уназад, извештавајући сваког Петровдана са Залазја, из Братунца, о жртвама крвавог похода Насера Орића на Петровдан 1992. о десетинама и десетинама невино побијених, покланих, живих спаљених Срба, увек сам себи постављао то исто питање…

Заиста, има ли лицемерју краја? Заиста, вреди ли српска глава колико и бошњачка, хрватска, америчка, енглеска… Заиста, да ли је босански реис био искрен изговарајући годинама ту исту реченицу у Поточарима, или, за некога важи да ако убије невиног човека, као да је убио читав свет, а за некога то не важи…

Годинама сам у Поточарима гледао како Бошњаци оплакују своје мртве уз читав свет, уз стотине дипломата, амбасадора, и како на Петровдан, следећег дана, спрске мајке, попадале по гробовима као гавранови, саме оплакују своје мртве синове и кћери, невино побијене од Орићеве руке… Без амбасадора, без подршке из света, саме са својом тугом, кукавице сиње…

Заиста, вреди ли шта и за Бакира Изетбеговића порука  реиса Церића да ко „убије једног невиног човека, као да је убио читав свет“, или можда Бакир мисли, верује,  да је Насер из рата изашао невин, да није попреко погледао ни једног јединог Србина, а камоли заклао судију Слободана Илића, пошто му је претходно бајонетом повадио очи… Или да није наредио да да ону деветорицу рањених Срба живе запале у оној кући ужаса на раскрсници, код гробља у Залазју… Па сад тражи да се Насер хитно пусти на слободу…

Ево, не мора Бакир да верује српским новинарима, ено му Ибрана Мустафића нека га пита… Ено му  Срба сведока, још су живи, који су гледали Насера на крвави Петровдан 1992. као на белом коњу, са реденицима укршетним на прсима јаше путем испод гробља на Залазју и командује – ‘ватај четнике живе… Ако Бакир мисли да је Насер невин, нека га пита шта је било са оних деветоро Срба које су Насерови, крваве и везане на Петровдан 1992. увече спровели у Сребреницу и више их нико никада није видео.

Читам јуче у новинама, Британци у резолуцији коју би требало да усвоји Савет безбедности УН, предлажу да „геноцид“ у Сребреници уђе у уџбенике историје. Да деца у Србији и Републици Српској уче да су им очеви и дедови, да су она сама припадници геноцидног народа! Да расту са печатом срама.

Заиста, има ли лицемерју краја?  Зашто су сви злочини у бившој Југославији персонализовани, само Сребреница није? Зашто за Сребреницу не одговарају они који су злочин починили него се терет сваљује на плећа читавог народа. Можда зато што Енглезима, рецимо, Србија никада није довољно понижена. Треба је понижавати изнова и изнова… Јер, за некога важи Церићева порука, за некога не важи.

Не знам шта ће моја деца, и унуци, даће Бог, учити у школи, то је питање државе. Ко зна шта ће све бити по стандардима ЕУ. Можда ће и учити да су им отац и дедови припадници геноцидног народа.

То не знам, али, нешто друго знам. Ја ћу их под мојим кровом, док сам жив, учити да су потомци једног храброг, помало наивног народа, који се читавог живота борио тек за мало слободе и мало хлеба, и коме су част и поштење вазда били пречи од главе.
Ето, то ћу их учити, јер знам да ни ја, нити ко мој, а Бога узимамо за сведока, нисмо ни мрава згазили, а били смо у ратовима, није да нисмо. Па зато не можемо ни да преузмемо кривицу, нити да се осећамо припадницима „геноцидног народа“.