Милан Ружић

КЊИЖЕВНОСТ И „ОБОЉЕЊА ЕГА“

10.03.2023.

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

Како активни и афирмисани српски писци, овенчани славом, наградама, тиражима, бивају несвесни да су уз то задовољење ега почели да пате од стваралачке импотенције, – нажалост својом вољом, а на срећу излечиве

Говорити или писати о српској књижевности, тачније о српској књижевној сцени, указивати на њене недостатке, откривати њена скретања са пута, и још ако то чини један писац, уједно и читалац, никако није пожељно, није ни паметно, можда није ни колегијално, али свакако јесте корисно.

Елем, не схватајући себе као изузетак од било чега, па ни као јединствену појаву у оквирима морала и стваралаштва, већ искључиво као писца који себе сврстава у оквир српске књижевности, не могу а да не браним књижевност којој припадам. Понекад, као сада, покушавам да је браним од нас самих, а то уме из џепа да вам избије награде, поједина познанства преобрати у нетрпељивости, услови мањак промоција и гостовања, па чак и да вас потпуно отера на маргину, угрози продају књига, још дубље вас подели са неистомишљеницима, а онда и доведе до тога да навучете на себе она закулисна оговарања и одликовања новим (дис)квалификацијама. И све је то у реду, јер ништа од тога и није књижевност већ су у питању симптоми обољења ега, како нападнутих, тако и нападача.

Дакле, не може се сагледавати тренутно стање на српској књижевној сцени, а да се не примети да постоје две групе писаца. Прва група су они који заиста у јавности слове за писце – одлично пишу, људи знају за њих, продају доста књига и томе слично. Друга група су бивши забављачи – разни водитељи, певачи, фудбалери и њима слични – који желе да их народ сматра писцима, али авај, немају дело вредно пажње у оном књижевном смислу, док у смислу популарности најчешће имају.

О другој групи нећу трошити речи, јер они су једноставно популарни људи на измацима каријера који желе додатно да зараде, а од њихових урадака, или рукописа које су исписали они на књизи непотписани, могу сасвим пристојно да зараде издавачке куће и тако покрпе дугове настале штампањем класика српске и светске књижевности који су ових дана постали сувишни, јер човек више и није човек него тренд-јуришник, као што ни најузвишенија литература више није предмет дивљења већ „смарање“.

Она прва група, у коју спадају сви активни и афирмисани српски писци, овенчала се славом (прејака реч, али назовимо то тако), наградама, тиражима, али несвесна да је уз то задовољење ега почела да пати од стваралачке импотенције – нажалост својом вољом, а на срећу излечиве.

Шта раде аутори из прве групе и зашто их помињем? Они чекају велике годишњице како би о тим јубилејима објавили књигу о познатом писцу или песнику, ствараоцу било које врсте, јер везивање књиге за неко велико име (ком аутор никако није дорастао у било ком смислу) продаје ту књигу много више од онога ко је потписан изнад наслова исте. Стога, дошли смо у позицију да људи чији је таленат неоспоран исти тај таленат срозавају постајући неозбиљни биографи. Али пазите сад… Уколико их назовете биографима или хроничарима, они се љуте што их не зовете писцима! Не схватају да њихов живот, занет идејом о сопственој величини изграђеној на туђем имену, због њихове љубави према продаји књиге неће проћи ни у чему другом до у чекању великих јубилеја и планирању који ће то човек кога сви знамо бити тема њихове следеће књиге. Превише све то мирише на безидејност и издају талента, па уз то чак и издају читалаца. Они причају испричане приче, а књига им добија на вредности уколико „осветле“ неки сасвим безначајан детаљ из биографије писца жртве (онај описани) оваквих књига, иако је и тај детаљ најчешће нетачан, јер им се извори своде на „Рекао ми је овај“, „Чуо сам у његовом родном граду“ или „Написао је онај“… Дакле, донекле су ти назовиписци и таоци спектакла. Они радије троше време на причање већ испричаних прича које сви знамо него на стварање нових дела за којима пати толико нерасветљених и необјашњених тема.

Мислим да је било важно напоменути ово ишчашење које, као и свака девијација, постаје парадигма. И ваља знати да против аутора таквих књига немам апсолутно ништа, већ из најбоље намере истичем то да свој таленат треба да развијају и да је много боље покушати бити писац достојан тога да неко о вама сутра напише биографску књигу, надајмо се не неко попут њих, већ озбиљан биограф. Имају све што је потребно да буду велики писци, али се задовољавају тиме да остану мали биографи.

Да је овај текст злонамеран, навео бих имена свих писаца који се тиме баве, али нећу јер заиста желим да српска књижевност нађе излаз из безидејности. Ко зна колико ће ме њих позвати да ме критикује, па онда рецимо да овај текст пишем не као писац, ни као критичар, али као страствени читалац, те на овакво изјашњавање полажем пуно право.
И не разумем како моје колеге не боли то што су у њиховим књигама најбоље реченице у ствари цитати људи који су тема њихових књига.