
Без увреде, наравно, али то неко мора да каже, јер су ствари отишле предалеко.
Дакле овако: у односу на ове усплахирене монтенегринске грађанисте, активисте и колумнисте, Дарио Вранеш је сушто оличење толеранције, културе и пристојности. А осим тога, колико год се они због тога кумровачко-бриселски копрцали – аутентичан (народњачки) тумач Његошеве мисли и његових најдалекосежнијих порука.
Наиме, он је пригодно и махинално цитирао два Његошева стиха („Kaжуј бабо јеси ли вјештица…“), и то је, ух, страшно-страшно. Да хитно реагује омбудсман! Да институције система и цивилизована јавност строго осуде ту мрачну мизогинију, тај проклети сексизам, укратко: сву ту његошевску парадигму, дискурс и чедо њихово – наратив! Јер се Милка препознала и наљутила. А то што сензибилна Милка и њено монтенегринско друштванце са свих својих тезги, катедри, микрофона и портала свакодневно емитују гомиле најсировије мржње, најцрњих увреда и најбезочнијих клевета на рачун српског народа, Српске православне цркве и нарочито на рачун Срба у Црној Гори, чији је и Дарио представник – то може, то је нормално.
Па ето, не може. Па ето, није нормално. Дарио Вранеш присјетио се Његоша зато што је цетињски пустињак својим блиставим стиховима уредио наш национални ентеријер и успоставио нашу духовну и политичку граматику. Зато што нам је Његош оставио у наслеђе те генијалне народњачке формуле, да нам буду при руци кад је најпотребније и најтеже. Зато што у његовим стиховима и данас одзвањају снови, наде и трауме милиона Срба широм свијета.
Ето, драга и сензибилна Милка, зашто је важно читати и евоцирати Његоша. То значи: разумјети како су његови текстови настали и како су сачували свој јединствени интензитет, да би нас прецизније погодили. Другим ријечима: садржај његовог писма укључити у садашњост. Као што је то урадио Дарио Вранеш. Доктор, а не грађански активиста.