Мирослав Лазански

Касно се сетили

14.02.2016.

Србија је послала протестну ноту Хашком трибуналу. Касно? Или, боље икад него никад? Или, ко је поставио оне људе у средњовековним црно-црвеним одорама, који се клањају по три четири пута једни другима, да суде Србима у Хагу? Истина не само Србима, али ипак претежно Србима. Који после серијски умиру у хашком притвору.

Кажу да је те судије поставио Савет безбедности УН у време када је у Кремљу столовао весељак, који се није либио да и припит попут мечке јавно заигра пред западним спонзорима његове тадашње државе.

„Ко је заправо поставио Немце за судије народима?”, љутио се у 12. веку енглески схоластичар Џоан Салсбери због светског поретка који су Немци смишљали. Огорчење овог Енглеза ишло је на рачун цара Фридриха Барбаросе, јер је овај претендовао на сва овлашћења, јер је сазивао конциле и на њима налагао доношење одлука какве њему одговарају. Огорчење је ишло на рачун немачке претензије на вођство, на рачун немачке идеје царства и цара, на рачун немачких амбиција које нису трпеле никакав ауторитет поред себе и над собом. Како је овај бискуп писао, Немци су били „груби и необуздани”. Само 863 године касније народима више не суде Немци, већ Американци.

Сада се и Немци жале како су Американци груби и необуздани. Наравно да кроз немачке жалопојке око данашње америчке улоге, не само у разним међународним судовима, провејава и немачко жаљење због тога што сами више не играју велику улогу. Сада, дакле, када Вашингтон позива остале западне савезнике на крсташке походе и верује да је Бог на његовој страни, када Американци мисле да им је Бог доделио спасоносну историјску мисију да се боре против зла, политика Запада се претворила у есхатологију. А славопојке које амерички медији упућују својој политичкој елити своде се на ону христолошку химну коју је један анонимни песник из окружења тадашњег натканцелара у 12. веку спевао Фридриху Барбароси: „Поздрављен буди царе наш, владару овде на земљи.”

„Свуда је средњи век”, овако је стручњак за средњи век Хорст Фурман пре десетак година назвао своју књигу у којој описује средњовековна обележја садашњости, мислећи при томе не само на градске зидине и формалне начине поздрављања, већ и на духовно устројство садашњости. Можда професор Фурман и није претерао у рекламирању свог фаха, погледајмо само данашње хашке инквизиторе, недостаје само гиљотина у судници.

Данас Американци поступају са Хашким трибуналом исто онако како је то својевремено чинио Фридрих Барбароса са Концилом. Данашњица уверљиво показује да предаторска историја човечанства још није завршена. Међународно право не постоји, постоји само право јачега, односно право постоји само између војно и економски приближно једнаких. А прво правдање принципа „сила испред права” имамо код историчара Тукидида, који у Мелоском дијалогу описује судбину становника малог острва Мелос.

Па ко је онда судије у Хагу поставио на та места? Тукидид сигурно није. Заправо, Хашки трибунал је савремена варијанта Мелоског дијалога. Француску неће пријавити Савету безбедности УН због Артманове, јер Француска је стални члан Савета безбедности УН, амерички савезник и моћна држава. А Србија све то није. Односно, класично питање из Старог завета: од Мојсија су затражили да реши један спор између двојице Јевреја, а након тога су га завађени жестоко напали: „Хоћеш ли да нас побијеш, као што си јуче побио Египћане.” Мојсије се уплашио када је чуо да је његово недело откривено, па се сакрио.

Америка се не крије, Америка хоће да води и предводи захваљујући својој снази без обзира на међународно право и уговоре. Квинтесенцију америчког наступања представља уверење да оно што је добро за САД аутоматски мора бити добро и за свет. А шта је то добро, то дефинише Америка не обазирући се на мишљење других. Додуше, САД прогоне људе који су починили ратне злочине, али Американац по дефиницији не може да почини ратне злочине које би требало процесуирати пред Међународним судом. Попут неког средњовековног царства. То је нескривена империјална политика, данас функционише као и пре више векова: ко није за нас, тај је против нас. Моћ хегемона.

САД су биле те које су 1946. суштински допринеле да у Нирнбергу процесом ратним злочинцима буде остварена прекретница на путу ка међународном кривичном праву. Пресуде из Нирнберга би, како је у то време рекао амерички тужилац Џастис Џексон, требало да огаде рат онима „у чијим рукама се налази моћ и судбина читавих народа”. Била је то велика нада у годинама после Другог светског рата. Али већ 1970. Џексонов најближи сарадник Телфорд Тејлор је рекао: „Нисмо успели да научимо лекцију коју смо у Нирнбергу хтели да научимо.” Самосвест суперсиле не трпи над собом никав ауторитет, па ни ауторитет права.

И то није никакав нови поредак времена, није онај „Novus Ordo Seclorum” на полеђини новчанице долара, то је само стари светски поредак: сила изнад права. Данашње међународно право.

Русија то оспорава, Србија се тога касно сетила…