Милан Ружић

Како смо тако много изгубили за тако кратко време?

06.07.2016.

Мучи ме већ дуго једно питање. Мучи ме толико да често не могу да заспим до дуго у ноћ размишљајући о њему. То питање које ми главу замара ових дана јесте – где је Србија? Волео бих да ми неко одговори на то питање. Која је ово земља у којој ми живимо? Чији су ово људи који својим простаклуцима „образују“ децу са телевизијских екрана? Чија је одећа она коју свакодневно виђамо по улицама? Чија је то мода? Шта је свима смешно у тим старим причама са огњишта?

Не разумем како се може један народ толико изгубити за тако кратко време. Где је та црна рупа која је прогутала Србију? Нема се више где видети српска застава. Нема ћошка у којем је присутна ћирилица, па макар и грешком. Где су тај понос и то јунаштво којима се толико дуго хвалимо, а када дође време да нам је поново потребно, њега нема нигде? Не видим ни цркве, ни манастире… Ваљда то све зарасло и потопљено јер никоме више не треба. На нашим телевизијама гледам вести из иностранства које не прате ни становници земаља у којима се то дешава, а из ове наше земље само стижу некакве застрашујуће вести. Па је ли могуће да се у овој земљи ништа добро не дешава? Дајте неку телевизију која ће приказати само лепе ствари и која ће нам показати ту нашу лепоту, ако је игде и има.

Којим су нам се то процесом будуће мајке определиле да буду будуће девојке до своје седамдесете године? У којој је то лабораторији измаштано и направљено толико људи који мрзе своју земљу? Каквим се то експериментом успело у намери да паметни људи не желе да говоре, а они други добијају шансу? Где је ту Србин? Шта је данас Србин?

Када мени неко спомене Србина, ја се обавезно насмејем од милине и одмах ми је у глави човек који зна шта хоће и који не пристаје на компромисе тако лако. Човек који воли земљу по којој га Србином називају и који је ту да нешто учини за себе и за ту земљу. Онај који хоће све да чује и све да види својим, а не очима мобилног телефона. Људина која зна и по неколико књига напамет, јер је свестан да је из тих књига настао и он и његова земља. Човек за којег би раскид са традицијом значио смрт, а не живот! Сваки народ је изникао из своје традиције и задојен је својим митовима. Ако ми традицију издамо или јој се подсмевамо, како то данас бива, шта нам остаје? Чији је онда тај Србин? Мада, што више размишљам, можда и користе искључиво реч „Србин“ јер је само један негде тамо и остао. Какав је то Србин на којем ништа није српско?

У Србији постоји много добрих и квалитетних људи, али нека ми неко каже где су? Хоћу да се уверим да је моја земља још увек она о којој се већ вековима у свету испредају приче о пркосном и паметном народу који у њој живи. Не желим да поверујем у то да је мој народ по природи превејан и покварен, а да се с времена на време, кад загусти, уједињује и само тад постаје оно чиме се прославио.

И даље се питам где је та Србија? Мора бити негде близу. У то не смемо сумњати. Било би добро да јој својим поступцима омогућимо шансу да се поново појави. Будимо ми оно што нам је Бог дао да будемо. Они који своје порекло сматрају клетвом, имају право на то, али нека пусте нас, који то порекло сматрамо благословом, да се трудимо да своју земљу дигнемо на ноге. Док се ви, противници своје државе, нисте појавили, имали смо све што нам је потребно, а откад сте ви дошли међу нас, имамо и оно што нам не треба.

Покушајмо да Србију вратимо Србији, јер се плашим да ће се, ако то ми не учинимо, ова земља само на то име свести, а да ће тај српски дух и лепота побећи негде где за њим жуде као и „савремени“ Срби за неким туђим духом.