У априлу 2002. Пентагон је саопштио да ће од 1. октобра те године целокупна територија Руске Федерације бити зона одговорности америчких снага у Европи. У саопштењу издатом тим поводом каже се да ће Европска команда, чији се штаб налази у Штутгарту, узети под своју контролу и Каспијско море.

У то време између НАТО-а и Русије владали су релативно идилични односи, формула „19 плус 1”, односно „Савет НАТО плус Русија”, па је нечувено геополитичко прекрајање читавог постсовјетског простора у руским медијима пропраћено тада крајње штуро и преко воље.

Заправо, нико се није запитао шта значи формулација „зона одговорности” и како је то територија Русије „зона одговорности” америчке војске?

Или, како би реаговали амерички медији кад би Москва, рецимо, јавно прогласила Флориду за зону одговорности руске војске. Или да Србија јавно прогласи територију Косова за зону одговорности српске војске? Да ли би нам се смејали?

Рат у Грузији у августу 2008. показао је да Русија не признаје те америчке зоне одговорности, а самит НАТО-а у Чикагу 2012. означио је почетак отвореног војног опкољавања Русије.

И пре догађаја на Криму 2014. НАТО је, дакле, започео интензивну модернизацију војне инфраструктуре у балтичким чланицама, у Пољској и у Румунији. Крим се догодио у последњи тренутак за Русију, НАТО је већ почео с делимичним размештањем војно-поморске инфраструктуре на том простору кроз куповину тада украјинских војних објеката.

Кад боље размислим, Москва треба да буде захвална организаторима Мајдана – да није било Мајдана, Крим би данас био у рукама НАТО-а.

А онај ко контролише Крим контролише Црно море, посредно и каспијски нафтно-гасни басен, има контролу Придњестровља, а тиме делимично и Молдавије, има и контролу Кавказа. Укратко, стратегијски држи јужни бок Русије.

У атмосфери полуратне ситуације у Украјини, рата у Сирији, „брегзита”, напетости и на Црном мору и на Балтику, одвија се и најновији самит НАТО-а у Варшави: 65 делегација из 28 држава чланица и из 26 држава партнера, плус разне међународне организације.

Главна тема самита наводна је руска опасност за безбедност источних држава чланица НАТО-а, као и мигранти. Ово с мигрантима је само камуфлажа да се прикрије главна ствар.

А главна ствар јесте питање како „обуздати Русију и Путина”. Источне државе чланице НАТО-а траже стални размештај јачих снага Алијансе на својој територији, постојећи уговори НАТО-Русија то забрањују.

НАТО је већ одлучио да на просторима балтичких чланица и у Пољској размести четири батаљона на „ротирајућој” основи, тако би се избегло отворено кршење споразума, али истовремено на те просторе шаље и ново, тешко наоружање за опремање снага за брзе интервенције, које би требало да броје око 40.000 људи.

Сви војни аеродроми у балтичким земљама чланицама НАТО-а одавно су модернизовани и за прихват авиона с нуклеарним оружјем, самит у Варшави могао би да одлучи да садашњи статус „ваздушног патролирања” авиона НАТО-а на Балтику прерасте у статус „сталне ваздушне одбране”.

Биће речи и о новом тумачењу члана 5 Вашингтонског споразума о колективној безбедности, који предвиђа реакцију свих чланица само у случају оружаног напада на једну чланицу алијансе. Сада у НАТО-у постављају питање јесу ли и хибридне операције заправо оружани напад?

НАТО ће у Варшави коначно усвојити и нову формулу А2/АД, што је амерички војни термин за ометање приступа противника одређеној зони. А2/АД се у америчкој војно-стручној литератури спомиње у контексту Калињинграда и Балтика, али и Крима и Придњестровља, Кавказа, па чак и Краснодарског краја у Русији.

У Варшави ће се говорити и о „сталној” флоти НАТО-а у Црном мору, конвенција из Монтреа биће заобиђена сталним ротирањем ратних бродова држава НАТО-а које не излазе на Црно море: по конвенцији, дозвољен је 21 дан непрекидног боравка, али у пракси један исплови, а други уместо њега одмах уплови у Црно море.

Самит у Варшави потврдиће и одлуку са самита у Чикагу о преласку са двокомпонентне структуре „обуздавања Русије и Владимира Путина” на нову „трокомпонентну структуру обуздавања”.

Наиме, „двокомпонетна структура” обухватала је нуклеарне снаге застрашивања и снаге опште намене, односно конвенционалне снаге, што је карактеристика из времена конфронтације САД-СССР. Нова структура, поред ове две, садржи и амерички ракетни штит у Европи, што је ново посредно признање да је тај штит директно уперен против Русије, а не против Ирана или Северне Кореје.

У Варшави ће се потврдити нова линија „гвоздене завесе” у Европи, од Балтика до Црног мора и Сирије.

Од времена кад се у Москви нису нешто бринули о бившим савезницима из Варшавског пакта који улазе у НАТО, јер, забога, зашто славити поновну удају своје прве жене, до самита у Варшави, свет се променио. Ако је кроз НАТО Француска тежила реинкарнацији, Немачка искупљењу, САД контроли целог света, Русија је била и остала главна војна тема НАТО-а.

Не заборавимо, ниједна држава, ниједна државна заједница не може себи да приушти бесконачне војне интервенције. Једноставно не производе довољно војника за то. Ни САД, ни ЕУ, мислили на Канта или не.