Мирослав Лазански

Какав одговор Москве

15.05.2016.

Да ли се употребљава презерватив који штити само 50 одсто? Управо отприлике толико и износи постотак заштите америчког антиракетног штита пред ракетама које би могле да долете са подручја Ирана, или, недајбоже, из Северне Кореје.

Пошто Вашингтон стално наглашава да је реч о „ограниченим способностима за обарање ракета дугог домета“.

Сада, када су Румунија, а уједно и Бугарска, добиле своје „ограничене презервативе” у виду „ограниченог“ америчког антиракетног кишобрана, ни професори географије и обожаваоци Ким Џонг Уна неће више морати да објашњавају како Пјонгјанг нема потребу да лансира ракете на САД преко кинеске и руске територије.

Годинама ама баш нико од америчких савезника у Европи да барем стидљиво запита великог тату с оне стране Атлантика да ли би то Кинези и Руси дозволили да кроз њихов ваздушни простор лете севернокорејске ракете. И што би ишле тим путем када им је једноставније да лете преко Пацифика.

Када је Иран у питању, нико да одговори зашто тај амерички штит против иранских ракета није подигнут у Саудијској Арабији, или у Турској? Од првог дана приче о штиту Руси су нудили Американцима да га граде заједно, те да користе већ постојећу руску радарску мрежу. Одбијено.

Затим је Москва понудила да руски стручњаци повремено дођу у базе америчког антиракетног штита и увере се да штит није уперен против Русије. Одбијено.

Онда су Руси затражили да им Американци барем неким документом гарантују да тај штит неће бити искоришћен против Русије. Одбијено.

Године 2009. председник САД Барак Обама изјавио је да ће „амерички антиракетни штит у Европи постати непотребан ако се реши проблем иранског атомског програма“.

У Бечу је постигнут историјски споразум о контроли иранског нуклеарног програма, Техеран је пристао на велику демонтажу својих центрифуга за обогаћивање уранијума, пристао је на 24-сатне међународне инспекције свих својих војних постројења и база, све у замену за укидање економских и делом и војних санкција које је Запад наметнуо Ирану.

Да ли је после тога Вашингтон зауставио програм антиракетног штита? Није. Што значи да је амерички антиракетни штит од првог дана био уперен против Русије.

Штит са базама у Румунији и Пољској директно је уперен против руског арсенала првог и узвратног нуклеарног удара. То Москву доводи у страшну ситуацију када нема довољно времена за одлуку, јер ракете из Пољске и Румуније лете до циљева у европском делу Русије за мање од седам минута.

Пошто су лансери за америчке ракете-пресретаче у Румунији, а биће за две године и у Пољској, универзални, односно могу да испаљују и крстареће пројектиле са нуклеарним бојевим главама.

Заправо, планови Пентагона нису сасвим јасни, говори се о ограниченим системима за ракетну одбрану кратког домета, или одбрану војишта, али већи део је намењен и капацитетима дугог домета.

Вашингтон не саопштава колико тачно и коначно ракетних пресретача намерава да лоцира у Румунији, а колико у Пољској.

Је ли то лимит до 200 ракета-пресретача у догледној будућности, што је био првобитни бројчани максимум утврђен споразумом о АБМ из 1972. године?

Да ли је Вашингтон спреман да у том контексту потпише један обавезујући споразум?

Претходне америчке администрације, посебно Џорџа Буша млађег, споразум АБМ из 1972. описивале су као застарео, ирелевантан и штетан за националну безбедност САД, при чему Вашингтон није показивао интерес да се тај споразум модификује. Штавише, Бушова саветница за националну безбедност Кондолиза Рајс јасно је рекла да администрација не само да жели да елиминише споразум АБМ већ жели да учини и крај контроли стратегијског оружја уопште.

Од тада па до данас САД развијају све могуће технологије ракетне одбране без икаквих ограничења.

То се правда тиме што ракетна технологија брзо напредује, стратегијске околности се непрестано мењају, па би сваки напор да се америчка слобода маневрисања ограничи преговорима са Москвом довела до тога да одређени одбрамбени системи који обећавају буду блокирани и пре него што су испитани.

Русија је најавила одговор, највероватније ће Москва изаћи из свих споразума који ограничавају распоређивање и производњу ракета малог и средњег домета. Могуће је и да Русија не приступи новим преговорима о ограничењу стратешких интерконтиненталних пројектила, да напусти споразуме СТАРТ.

Руске стратешке ракетне снаге развијају нове најмоћније интерконтиненталне ракете „сармат“ са хиперспоничним маневарским нуклеарним бојевим главама, добијају нове количине ИЦБМ пројектила „јарс“ и нове интерконтиненталне ракете на железничким композицијама „баргузин“.

Руске ракете типа „искандер“ лете од Калињинграда до Варшаве тачно 2,27 минута. На Криму Русија распоређује нове ракете, вероватно опремљене и нуклеарним бојевим главама. Од Крима до Девесела лете неколико минута.

Дакле, јасно је да садашњи технички облик америчког ракетног штита не гарантује ни заштиту САД, ни заштиту Европе. Заправо, оно што је започело као нејасноћа претворило се у праву контрадикцију. Врло скупу.