Зоран Шапоњић

Кад у Сребреници победи Србин

05.10.2016.

Кад у Сребреници, на изборима, победи Ћамил, Бошњак, гласове преброје за пар сати, Сарајево за тили час изда потврду о победи, међународна заједница истог дана упути честитке победнику. Кад у Сребреници, на изборима, победи Младен, Србин, 6.000 и пар стотина гласова броје се четири дана, и ко зна колико ће се још бројати, из Сарајева нема потврде о победи, и ко зна кад ће стићи, а нема ни честитке из међународне заједнице! Вероватно никад неће ни стићи!

Заиста, треба ли још која потврда, још који доказ тврдњи да су Срби у Босни и Херцеговини, оваквој каква јесте, грађани, не другог, него трећег или четвртог реда, сем најновијег сребреничког случаја? И, зашто у Сребреници, на демократским изборима, као што је пре четири године победио Ћамил Дураковић, Бошњак, сада не би могао да победи Младен Грујичић, Србин, ако је народ тако већ гласао?! И, у чему је проблем Бошњака, у чему је проблем Сарајева да то признају и схвате?

У чему је проблем за Бошњаке када председник РС Милорад Додик, пар сати после избора изјави да дубоко поштује сваку бошњачку жртву у Сребреници, али, да је дошло време да се више чује и за српске жртве у Сребреници и околини? У чему је проблем када новоизабрани начелник Сребренице Младен Грујичић каже да ће поштовати све грађане, да уважава сваку жртву?

Или је можда, за Сарајево све у реду док се поштују и помињу само бошњачке жртве, а проблем настаје када се помене да је у Сребреници и око Сребренице било и српских жртава, да су судији Слободану Илићу, баш Сребреничани, Насер и његови ископали очи? Вреди ли свака глава, српска или бошњачка исто, или, једне жртве вреде и поштују се, а друге се не би смело ни помињати?

Био сам пре неки дан у Залазју изнад Сребренице. У селу које је до крвавог Петровдана 1992. било пуно Срба, у коме се живело и славило, затекао сам самог Неђа Станојевића и пустош, рушевине попаљених српских кућа, у центру села споменик са десетинама и десетинама имена Срба које су побили Орић и његови. И огромну тугу сам затекао у Залазју, јад и чемер без краја. Неђо ми поклонио две жуте дуње и оста сам у селу.

У чему је проблем да нова власт у Сребреници, обележи страдање, невине српске жртве Залазја? У чему је проблем ако нови начелник Грујичић каже да ће се 11. јул у Поточарима и идуће године обележити као и прошлих година што се обележавао, да се у Меморијалном центру ништа неће мењати, да нико неће сметати Бошњацима да обележавају страдање својих?

Или ће можда, обележавање страдања Срба у Залазју, у десетинама околних српских села покварити већ установљену црно–белу слику према којој су у Босни и Херцеговини само једни жртве, а други су џелати? Или ће можда помињање српских жртава у Залазју, у околним селима, показати колико је лицемерје оних који из године у годину у Сребреници помињу максиму „да онај ко убије једног човека, као да је убио читав свет“, притом мисле само на другу страну, а никако на своје, који су такође убијали.

Био сам пре пар дана и са Бошњацима у Сребреници. Неки од њих кажу да ће, “ако се установи да је Србин нови начелник града“, „попалитии своје куће и отићи из Сребренице“. Зашто? Зато што је нови начелник Србин?
И, заиста, шта ће Србима у Босни и Херцеговини таква заједничка држава? Шта ће им таква Босна и Херцеговина? БиХ у којој у Сребреници начелник не може бити Србин, само зато што је Србин? У којој новом начелнику, само зато што је Србин, псују децу, прете му да ће га заклати, протерати, предлажу му да добро размисли шта ради! Шта ће Србима таква држава у којој једино што могу јесте да ћуте и трпе, да слушају како су геноцидан народ, како су им и деца геноцидна, како је њихова Република Српска геноцидна творевина?

Држава у којој, кад Србин победи на изборима у Сребреници, 6.000 гласова не могу да преброје четири и по дана?