Желидраг Никчевић
КАД СЛИЈЕПЦИ ЗАДРИЈЕМАЈУ…
Читам текућу полемику око заиста бројних српских књижевних награда.
(Знам, знам, о укусима non est disputandum, али о неукусима…)
Елитни издавачи, писци, критичари и жустри медијски посленици… све објективно и аргументовано – не зна се ко кога више презире, денунцира, или просто кафански оговара.
Непријатан утисак.
Једна ствар, међутим, мени је ту посебно занимљива.
Набрајајући силне награде, истражујући њихов историјат, реноме и висину новчаног износа, нико, али баш нико од овлашћених мајстора јавног мудровања и србовања не помиње „Велику награду Иво Андрић“, коју већ десет година у двије категорије (за животно дјело и за најбољу књигу објављену у Републици Српској и Републици Србији) додјељује Андрићев институт из Вишеграда, чији је директор Емир Кустурица. Узгред буди речено, са убједљиво највећим новчаним износом.
У престоничком видокругу, међутим, нема те награде. Не постоји. Никад чули.
Како је то могуће? Случајно? И Хомер, кажу, понекад задријема…
Преписујем списак досадашњих добитника. Ево их: Матија Бећковић, Владимир Кецмановић, Душан Ковачевић, Захар Прилепин, Бора Ђорђевић, Ју Хуа, Горан Петровић, Рајко Петров Ного, Драгослав Михаиловић, Гузељ Јахина, Милован Данојлић, Петер Хандке, Јевгениј Водоласкин, Мирослав Максимовић, Сандро Веронези, Енес Халиловић, Абдулразак Гурна, Саша Радојчић, Алесандро Барико и Небојша Јеврић.
Па ми дође да припитам брижне аналитичаре: имате ли ви неки бољи списак?
Шта, премало нобеловаца?
Или вам је можда Република Српска предалеко, а ви затурили телескоп?
Прије ће бити да нашом културом кружи нова верзија злогласног духа самопорицања, кукавичкија и глупља он оних ранијих.
И зато ми је сва ова престоничка полемика некако јадна. Некако баш текућа…
