Слободан Антонић

Кад ревизионисти бране историју

23.06.2020.

Ко о чему – наши ревизионисти о историјском ревизионизму.

Недавно је завршен пројекат Историчари против ревизионизма, објављивањем Декларације. Пројекат је финансирала амбасада ЕУ у Србији, реализовао га је Крокодил, а главни говорници из Србије били су Дубравка Стојановић и Миливој Бешлин. 

У Декларацији има доста тога лепог и паметног, али – имајући у виду њене ауторе и потписнике – она је заправо чисто лицемерје, хипокризија у концентисаном облику.

У Декларацији, рецимо, стоји да „не сме бити политички и идеолошки условљене селекције“ људи и чињеница, односно да се „морају узети у обзир и супротна мишљења“, те да је недопустиво „потирање плуралн0сти“ (овде 4; 2). Но, директор Крокодила и потписник Декларације (бр. 54), Владимир Арсенијевћ, познат је управо по томе што се хвали да на књижевни фестивал „Крокодил“ „никада неће(мо) звати људе (тј књижевнике – С. А) који нам деценијама политички загорчавају живот својим активностима“. Леп пример неговања „плуралности“.

У Декларацији, такође, пише да је „историјски ревизионизам манипулисање историјским чињеницама ради постизања задатог политичког циља“ (3). А једна од потписника Декларације (бр. 51), Соња Бисерко, позната је по томе што говори о „олаком квалификовању ратних злочина над Србима термином геноцид“, док је симбол НДХ геноцида за њу тек „српски мит о Јасеновцу“ (нав. овде 27).

Али, они макар нису историчари. Проблем је када се против историјског ревизионизма боре баш историчари који кривотворе историју.

За мене је прототип таквог приступа следећа тврдња Дубравке Стојановић: „Управо су српске колаборационистичке јединице играле кључну улогу у спровођењу Холокауста у Србији и битно допринеле томе да је Србија већ после само 6 месеци нацистичке окупације, а међу првим земљама Европе, била проглашена Juden frei“.

Ова реченица, као што ћу показати, савршено одговара дефиницији историјског ревизионизма управо из Декларације, као „намерног и тенденциозног искривљавања слике о прошлости“ и „прилагођавања прошлости савременим политичким потребама“ (овде 1). 

Она је део кампање која се води, већ двадесетак година, да се докаже некаква аутохтоност српског фашизма, те да се већи део кривице за истребљење српских Јевреја пребаци с Немаца на Србе.

* * *

Дубравка Стојановић није једина која инсистира да су Срби „играли кључну улогу“ у истребљењу овдашњих Јевреја. Већ сам писао о скандалозном тврђењу Бранке Прпе да је Београд, ако се има у виду како су Јевреји убијани у логору на Старом сајмишту, био „град који је, на неки начин, и патентирао гасну комору“.

У тренутку изрицања ове тврдње Прпа је већ две године била директорка Историјског архива Београда, да би после тога, ваљда као награду, добила још пет година управљања овом установом.

Међутим, камион – гасна комора (тзв. душегупка), којим су побијене јеврејске жене и деца из Србије концентрисани у Јуденлагеру Земун (Judenlager Semlin):

1. није конструисан или направљен у Београду;
2. његова конструкција или производња није поручена из Београда;
3. није први пут употребљен у Београду. 
4. нису га возили Београђани, нити су с њим имали било какве непосредне везе.

Камион је направљен у Берлину, по поруџбини из Берлина, за нацистички пројекат масовних ликвидација (коришћен је и на Источном фронту), довезли су га у Београд немачки нацисти, управљали су њиме искључиво Немци, а кад су обавили злочин, Немци су га и вратили у Берлин, јуна 1942. (овде 417-418; овде 309). 

Дакле, ако је ико „патентирао“ гасну комору, то су били једино и искључиво Немци. А ако је ико патентирао тако гнусну лаж да је „Београд патентирао гасну комору“, онда је то била управо директорка Историјског архива града Београда, Бранка Прпа.

Слична томе је и лаж Дубравке Стојановић да су „управо српске колаборационистичке јединице играле кључну улогу у спровођењу Холокауста у Србији и битно допринеле томе да је Србија већ после само 6 месеци нацистичке окупације, а међу првим земљама Европе, била проглашена Juden frei“.

Србија јесте била међу првима у окупираној Европи у којој је извршен геноцид над Јеврејима, али то свакако није било због „кључне“ и „битне“ улоге овдашњих колабораната. Наши и страни историчари одавно су утврдили: ко су тачно били наредбодавци и извршитељи истребљења Јевреја у Србији (август 1941. – мај 1942); зашто су баш у Србији Јевреји тако брзо ликвидирани.

Објашњење лежи у следећим чињеницама:

1. Србија је била једна од малобројних земаља под режимом непосредне војне управе: „Србија је била једини део Југославије, стављен под директну немачку војноокупациону управу“ (овде; пренето овде 187). Србија је све време рата „остала окупациона зона немачке војске“ (овде 407).
2. Србијом су, како то објашњава Кристофер Браунинг, готово неограничено владали „пет краљева Србије — војни командант (изређала се шесторица – С. А), Фукс (државна/SS безбедност – С. А), Бенцлер (представник Министарства спољних послова у Србији – С. А), Турнер (шеф војне управе у Србији – С. А) и Нојхаузен (генерални опуномоћеник за привреду Србије – С. А)“ (овде 410).
3. Управо су ових пет краљева „донели одлуку о избору локације, изградњи и финансирању Јуденлагера на Сајмишту“ (исто). 
4. „Док су се у западноевропским земљама нацисти донекле придржавали утврђених међународних норми у погледу права и обавеза окупатора, на истоку Европе игнорисали су сва правила и спроводили политику истребљења (…). У земљама Западне Европе прогони (Јевреја – С. А) су настали знатно касније, углавном 1943. У овим земљама се чак водило рачуна о општем расположењу народа због прогона Јевреја, опасности од генералних штрајкова у знак протеста (у Данској нпр. и о реакцији краља и парламента). (…) У Пољској, СССР и Југославији (међутим) радикалне противјеврејске мере предузимане су непосредно после освајања, (…) а о расположењу народа тих земаља није било потребе да се води рачуна, јер је и њима била намењена слична судбина“ (овде 271; мој курзив).
5. „Војни заповедник у Србији (Ферстер – С. А) директном наредбом од 31. маја 1941. доноси мере против Јевреја, по обрасцу Нирнбершких закона“ (овде 298; садржај наредбе овде 293-295). 
6. На крају наредбе се каже: „Српске власти су одговорне за извршење наређења садржаних у овој Наредби“ (295). Свако противљење овој наредби биће строго кажњено, укључив и смрћу (исто). 
7. Узимање мушкараца Јевреја за таоце, њихова стрељања, пљачку све јеврејске имовине, изградњу Јуденлагера Земун, интернацију јеврејских жена и деце у тај логор, те њихову ликвидацију душегубктом, наређују искључиво Немци, а спроводе их, уз три мања изузетка (које ћу после да наведем), такође искључиво Немци (овде 408; овде 189; овде 300: 303; овде 421; овде 270; овде 291).
8. Кључни разлог брзог истребљења Јевреја у Србији био је антинемачки устанак, у лето и јесен 1941; „Њихово најсвирепије уништавање и физичка ликвидација (Јевреја – С. А) тесно су повезани с немачком жељом за угушењем устанка“ (овде 299; в. 311); „Устанак Срба убрзао је уништење Јевреја у Србији, пре него што је нацистичко `коначно решење јеврејског питања` било у потпуности разрађено“ (овде 14).
9. Пошто је Србија била под војном управом, Вермахт је могао одмах по распламсавању устанка да уведе драстичну меру одмазде „сто за једног“ (наредба од 16. 9. 1941; овде 189); немачка нацистичка пропаганда оптужила је Јевреје за устанак (овде 298); стога су, за одмазду, најпре стрељани сви јеврејски мушкарци (октобар 1941; овде 188-189; овде 407); рецимо, због убиства 21 немачког војника код Тополе стрељано је две хиљаде јеврејских мушкараца из сабирних логора за таоце у Шапцу и Београду (овде 303; 314-315); само у Београду и околини, Немци су, као одмазду због устанка, до краја октобра стрељали укупно 6.750 мушкараца (315);
10. до почетка новембра 1941, пострељани су сви јеврејски мушкарци у Србији до којих су Немци успели да дођу (овде 189);
11. јеврејске жене и деца из целе Србије од 8. децембра 1941. слати су у Јуденлагер Земун (овде 189-190); до 13. децембра 1941. тамо су смештени сви преостали београдски Јевреји (жене и деца), као и они протерани у Београд (првенствено из Баната; овде 304-305); почетком јануара 1942. почело је довођење и преосталих јеврејских жена и деце из целе Србије (овде 305);
12. Немци у почетку нису имали идеју шта тачно да раде с преко шест хиљада жена и деце у Јуденлагеру Земун, пуштајући их да умиру од глади и хладноће. Но, „током прве половине марта 1942. године, у Берлину, донета је одлука да се питање заточених Јевреја у логору на Сајмишту реши у самој Србији њиховим уништењем“ (овде 190). 
13. Из Берлина је послата душегупка, те су све јеврејске жене и деца поморени до 10. маја 1942. (исто)
14. Осим поменутих „петорице краљева“, директно одговорни за операцију душегупка и јуденфрај Србију 1942. били су: Фуксов наследник Шефер (био је директно надлежан за Сајмиште); Турнеров (делимични) наследник Мајснер, начелник јеврејске управе Гестапоа Штраке (Fritz Stracke; овде 291; 303), гестаповац задужен за Сајмиште Затлер, те двојица команданата логора, есесовци Херберт Андорфер и Едгар Енге (Edgar Enge); одговорност за прогоне београдских Јевреја сноси и пуковник Фон Кајзенберг (Oberst Ernst Moritz Von Kaisenberg) командант града Београда (овде 411-415; 408)
15. Душегупку су возили (тј. прикључивали ауспух ка унутра) есесовци Гец (Götz) и Мајер (Meyer), а за укоп жртава били су задужени SS полицајци Карл В. (Karl W.) Паул С., Лео Л. и Карл Л. (овде 420).

* * *

Каква је била улога Срба у операцији јуденфрај Србија 1942? 

Сами Јевреји, у почетку, нису пружали готово никакав отпор (јер нису ни знали шта им се спрема). Стога за њихово интернирање и ликвидацију није била потребна нека посебна сила. Довољни су били и Немци: Гестапо, есесовци, Вермахт и фолксдојчери.

Заправо, ни Немци, у почетку, нису знали шта тачно да раде са српском Јеврејима – пошто се „коначном решењу“, у смислу физичке ликвидације свих Јевреја, приступило тек негде од пролећа 1942. године (овде 426). Чак и када су почела масовна стрељања мушкараца као одмазда за устанак, остали Јевреји су држани у заблуди да су жртве послате „негде на Исток“. 

Несрећни Јевреји су у немом запрепашћењу стајали чак и пред стрељачким стројем, не верујући шта им се дешава. Немци педантно констатују: „Јевреји одлазе у смрт врло прибрано – стоје врло мирно, док Цигани кукају и деру се, и стално се помичу“ (овде 303).

Што се Срба колабораната тиче, њихова улога је била следећа.

1. У Управи града Београда формирана је тзв. Јеврејска полиција. Међутим, Немци су толико веровали Србима да су, иако шеф Јеврејске полиције (Ото Винцет) није ни био Србин, доделили посебног немачког комесара из гестаповског Одељења за јеврејска питања (Judenreferat IV B4), који је вршио надзор над њеним радом (овде 291).
2. Иако су стражу у логорима за таоце држали немачки полицајци (овде 189) и фолксдојчери (овде 300), било је случајева да обезбеђење повремено дају и љотићевци. Рецимо, они су чували јеврејске таоце на Ташмајдану и повели их, 28. јула 1941, на стрељање (овде 14). Такође, у неким чланцима се помиње да се обезбеђење Топовских шупа састојало „извесно време и од стражара СД“ (овде 300). Јаша Алмули, с друге стране, наводи сећање Давида Харе, једног од преживелих заточеника, који је тврдио да у Топовским шупама „није видео ниједног српског стражара“ (овде 86). То вероватно значи да улога српских стражара ту ипак није била нарочито приметна.
3. Коначно, она четворица есесоваца задужених за укоп жртава које је душегупка довезла под Авалу, ангажовали су седморицу српских заточеника (не знамо њихова имена) да копају раке и у њих преносе лешеве из камиона. То је био одвратан посао. По отварању врата испадала су тела жена и деце који су се, у самртном ропцу, тискали око излаза. Ова седморица Срба, чија имена не знамо, пристали су на тај ужасан посао јер им је обећано да ће, након свега, бити послати у Норвешку, у интернацију. Наравно да Немци нису одржали обећање, јер им нису били потребни никакви српски сведоци. Сва седморица су, када је душегупка завршила своју последњу вожну од Сајмишта до Авале, стрељани и тако платили своју (принудну) сарадњу са злочинцима (овде 421). 

Овоме свакако треба додати и доцније пријављивање и хватање појединих Јевреја који су, пошто се прича о ликвидацијама душегубком раширила по Београду и Србији (1942), престали да се добровољно предају немачким џелатима. Та сарадња у ликвидацији преосталих Јевреја свакако је злочин и срамота српских колабораната, али то је, ипак, по раширености и масовности километрима удаљено од некакве „кључне“ и „битне“ улоге у холокаусту над српским Јеврејима, као што конфабулира Дубравка Стојановић.

Тачну меру одговорности квислиншких Срба дао је Јаша Алмули (1918-2013):

„Локална квислиншка влада коју су поставили Немци, имала је само помоћну улогу. Та улога је била прљава и ружна. Имали су обавезу да спроводе мере против Јевреја, које су Немци увели на почетку окупације, и да лове Јевреје који су се, после немачких масовних убистава у 1941. и 1942, години, скривали по Србији“ (овде 13; мој курзив). Међутим, „истраживања Савеза јеврејских општина Југославије, сведочанства преживелих српских Јевреја, као и дела признатих јеврејских историчара у иностранству, (…) говоре да су једино немачки окупатори одлучивали о уништавању Јевреја у Србији и да су извршиоци били немачки органи“. „У Србији, уништавање Јевреја починили су немачки цивилни полицијски и нацистички органи и припадници немачке војске, Вермахта, не Срби. (…) Убијање Јевреја у Србији наређивали су, организовали и извршавали Немци“ (овде 13; мој курзив). 

Дакле, Немци, не Срби. Отуда тврдња о „кључној“ и „битној“ улози Срба у холокаусту над Јеврејима спада у „намерно и тенденциозно искривљавање слике о прошлости“, тачније у „прилагођавања прошлости савременим политичким потребама“ – дакле, у чист историјски ревизионизам.

* * *

У Србији се већ две деценије ради на стигматизацији Србије као сталног извора фашизма, а наводна кривица Срба за Југендлагер Земун важан је топос тог пројекта.

Тако је једна од пратећих манифестација 54. Октобарског салона (2013) био програм Living Death Camp на Старом Сајмишту. „Живи логори смрти“ који су у програму представљени били су Југендлагер Земун и Омарска. „Јевреји и Бошњаци заправо нису ликвидирани на Сајмишту и у Омарској, већ у Београду“ – била је кључна порука ове „инсталације“.

Значај ревизионистичке фашизације српске историје објаснила је „мајка друге Србије“, Латинка Перовић. Она тврди да је „српски фашизам аутохтона појава; он није само рефлекс нацизма у Немачкој – нисмо ми само сателит који се храни Трећим Рајхом. (…) Значи, имате нешто аутохтоно, што ми до сада нисмо признавали, нисмо интерпретирали, па због тога нисмо могли ни да га дефинишемо нити да тако лако из тога изађемо“. 

Наиме, по Латинки Перовић, тек када признамо аутохтоност српског фашизма моћи ћемо „да објаснимо зашто се тај фашизам овде регенерише, упркос поразу његовог изворног облика на глобалном плану. (…) У свим земљама антифашистичке коалиције јављају се манифестације фашизма, али не дешава се обнова идеологије фашизма и нацизма до нивоа претензија да он постане владајућа идеологија“ – као у савременој Србији.

А кад у некој земљи имате „аутохтони фашизам“ који се непрестано „регенерише“, и који данас, опет, има претензију „да постане владајућа идеологија“, такав дубински фашизам може се излечити само дубинским мерама – не само у политици, већ и у медијима, образовању, култури, историографији… Отуда и императив промене свести.

Историјски ревизионизам није само одурна појава јер производи лаж. То је производња лажи с политичким циљем – у овом случају с циљем стигматизације и потчињавања читавог једног народа.

Можемо ли то да запамтимо? Зар не видимо како се историјски ревизионизам представља управо као највећи борац против историјског ревизионизма? Каква перверзија.

А томе се можемо супротставити само подсећајући на то шта је истина, упорно тукући сваку боговетну лаж, а поготово ону усмерену на стигматизацију и потчињавање овог народа.

То јесте тежак и често заморан посао. Али, ако ми то не радимо, ако то не ради, упорно и стрпљиво, ово што је преостало од српске интелигенције – ко ће?

Јер, кад се зацари лаж, наши ланци већ су исковани.