Зоран Шапоњић

Кад ничу травке…

01.03.2017.

Грешна ми душа у Бога. У глуво доба ноћи пробуди ме и притисне туга. Тешка и необјашњива. Стигну ме успомене. Изроне из магле и најдубљих дубина. Ноћима ми и данима кидају утробу. Нагрну на мене чим останем сам. Кљуцају ми живе ране а кад оду оставе ми тугу. Узалуд се браним.

Кад заспим навале на мене и але и вране. После, и кад се пробудим, сањам. У сновима ми оморике и борови столаши поломљени к’о сламке. И коње сањам ноћима. Пасу крај језера. А језеро чудесно. Такво још на јави нисам видио. Или сам га негде већ видио, па га зато сањам, само што сам га у међувремену заборавио. А оно ми се вратило у снове. Нема лепшег на свету.

Ломи ме туга. Она што далази с пролећа. Кад ничу травке и кад се све узнемири и ускомеша, узбурка, од земље до небеса. Она туга што се усели у душу па боли. Данима. И ретко кад излази. Мучитељка. Безразложна учини се, а дубока. Она што остане кад све прође. Она што истера радост из срца па је после узалуд тражиш негде по најдубљим дубинама а не можеш да је нађеш. А мораш да је ископаш да би могао даље.

Грешна ми душа код Бога. Боли ме једно давно сећање. По сву ноћ даве ме але и вране. Не одлазе ни кад се пробудим него чуче на дрвету иза прозора и гледају ме право у очи.

Чини ми се понекад, празно ми срце. Остала само помрчина. А није. Да је празно не би толико болело. Враћа ми се данима једно давно јутро. Топла летња кишица, и сунце које се огледа у барицама и бели облаци… И капи воде које из барица под босим стопалима прште на све стране а у свакој од њих по једно сунце и по један зрак и по једна радост…

Сад ми се свака та кап зарива у срце к’о нож.

Опрости ми Боже. Што овако причам у ове свете дане поста кад се свети водица. И кад не би требало ништа друго сем молитве. И кад би требало да сва осећања утихну.

Ухватила ме туга и не могу да јој се отмем. Она пролећна, дубока, што дође у ове дане кад ничу травке и кад копни снег. Истерала ми из срца све друго што је било у њему и уселила се, она сама. Па сад царује. Напада и оно мало место које је још преостало и у које сам сместио оне дане кад су се рађала деца. Ту радост не дам да ми дирне. А она се не предаје, напада како се пробудим и како отворим очи. Увлачи се у мене тихо, ћутећи.

Јутрос пробала да истера из мене оно давно јутро кад смо трчали по површици а за нама из сваке залеђене пахуље трчало по једно сунце и по један зрак. А небо било чисто и плаво и ни једног белог облака није било све тамо до иза Бистровине.

Ломе ме ови дани кад се буде потоци, кад проври вода по ливадама и кад никне први каћунак. Кренем некуд а не знам куд сам пошао. Пођем назад а не знам где сам био. Нити знам куд ћу данас ни куд сутра. Сутра, можда, више и не постоји, учини ми се. А душу притисла туга. Она пролећна, тешка к’о црна земља, она што смо је некад у ове дане, кад окопни снег превртали и сејали јечам.

Из године у годину све је теже носим. Притисла ми плећа, повила кичму… К’о да ми је неко о врат окачио торбу пуну камења. А она ме вуче земљи.

Грешна ми душа у Бога.

Само понекад, јутром, док се румен са истока тек наслућује, као да осетим нечију топлу руку на рамену. Нестварну и необјашњиву… И на трен, у срце ми се усели мир. И помислим, Он је негде ту… Код Њега је мој мир и моје спасење. Мој извор и моје исходиште. Он ће ме одбранити. Као што ме до сада увек одбранио. Он ће отерати тугу. И будем сигуран у то. И крену ми сузе, онако самом и тужном… И знам да има спасења. Помолим се за децу и све моје и све знане и незнане. И оне што су били и оне што ће бити.

И понаљам – Господе Исусе Христе сине Божји, смилуј се мени грешноме…

Спадне ми камен са срца.

И тако, с пролећа, кад ничу травке…