Милан Ружић

Кад нас бомбардују, ми од њих тражимо опроштај

15.10.2018.

Многи оптужују нас Србе да смо земља која никада неће бити демократска, јер смо, између осталог, нетолерантна нација.

Како би се стало на крај оваквим тврдњама, морамо доказати да ова тврдња није тачна. Ми смо једна од најдемократскијих и најтолерантнијих држава на читавом свету, а томе у прилог сведоче наведени примери:

– Нама је свако пречи од нас.

– Када нас бомбардују, ми од њих тражимо опроштај.

– Код нас се нико не сећа неправде учињене нама, али први реагујемо на неправде које се чине другима.

– Ми смо били Шарли Ебдо, иако није требало.

– Уништили смо свој језик зарад доприноса лакоћи опште комуникације.

– Код нас се напредује када нам други дозволе.

– Старлете су уважени грађани и радо виђени гости на свим пријемима.

– Ако нам неко прети, ми поносно клекнемо у име демократије и помирљивости.

– Код нас је неки Небојша Крстић неко.

– Ако видимо говно, ми ускликнемо: „Срећа!“

– Ми смо пристали да се Свети Сава протера из Србије и замени шеиком зарад мира у региону.

– Постали смо репрезентативни примерци обрнутог смера Дарвинове еволуције само да бисмо се уклопили са Американцима и сустигли их идући у истом смеру.

– Доситеј и Станија су заменили места.

– Трпимо и кад не треба.

– Помажемо странцима дарујући им своје најбоље људе.

– Верујемо телевизији више него Богу, јер Он никада није победио на демократским изборима.

– Једемо све оно што други одбијају како бисмо се ми отровали не бисмо ли њима поштедели живот.

– Косово ћемо дати, јер није у реду да будемо себични, а траже нам га толике године.

– Геј парада је хлеб наш насушни.

– Све мање читамо књиге под изговором да чувамо дрвеће.

– Убијамо људе уместо животиња, јер ко доспе на списак PETA-е, тај је издао демократију.

– На пуцњаву одбрусимо жестоким апелом, јер се само варвари бране.

– Кад добијемо шамар, окрећемо други образ како бисмо поново доказали да се канони демократије, раније објављивани и измишљани, код нас успостављају као нешто најнормалније и тако доказујемо да клише није клише, нити је изрека само празна изрека.

– Између слободе и демократије, изабрали смо демократију.

– Када немамо да једемо, говоре нам како други имају још мање и како та глад није глад, већ солидарност.

– Срам је постао наш понос, јер не смемо мимо света и демократских стандарда.

– Живимо како бисмо допринели другима, јер ми нисмо важни.

– Водимо љубав, а не рат – у ударном термину на Хепију и Пинку, да сви виде да та реченица није само фраза.

– Другима опраштамо све, а своје убијамо за много мање од нечега што захтева опроштај.

– Дозвољавамо да нам руше цркве како би се број њихових богомоља изједначио са нашим, јер није демократски штрчати.

Ако земља са оваквим списком, који нема краја, није демократска, онда није ни једна једина.

Видимо да нас одликује опроштај условљен заборавом који су нам наметнули они који су нас клали како бисмо заборавили тај њихов демократски чин, а наравно у име демократије. Немам дилему што се тиче тога да ли смо оличење демократије, већ имам другу дилему…

Ако оволико дозвољавамо и праштамо више него што би Господ, јесмо ли ми највећи православци на свету или смо највеће будале?