СЕЋАЊЕ НА ЈЕДАН ПОСЕБАН ДАН У МОСКВИ: Кустурица – кад је Волођа закорачио у Кремљ…

13.12.2012.

Руси не крију да им је мило што је Русија Велика! Нама не преостаје ништа друго него да жалимо што нам је Србија све мања! Велика Русија и Мала Србија! Идеја о Великом и Малом јасно је раздвојена, и везана за идеју о Европи! Ко не жели да буде велики он има отворена врата у Европу, а ко има мегаломанске идеје Европа никагда!. !?!

Није здраво путовати у Русију! Тамо човјек схвати да је Европа мала. Ту чак ни Британија није више велика иако још увијек носи терет прошлости, још увијек се зове Греат Бретан! Једино што је Турска одлучила да опет буде Велика, и ваљда тако треба читати идеју о Малој Србији! Турска ваљда смије да буде Велика пошто никада неће у ЕУ!

Времена су се промијенила па сада Турци не стижу на слоновима као у 15. вијеку него шаљу ТВ серије које буде у Србима потиснуте страсти!

„Невоља са нама је што је код нас једино прошлост Велика!”, рекао сам Никити чим сам стигао.
„Опусти се братушка ’Када кажеш Југославија одмах те питају: „Која? Је ли велика?’”

Русија је управо таква. Велика и ти можеш да се љутиш на то што је неко тако велики, као својевремено Мадлен Олбрајт. Додуше она се љутила више морално. Казала је да није фер што толики простор зјапи празан!

Утолико је Волођа поштовао стање ствари на терену! Ритуал и дуги ход новог предсједника је био симболички израз величине Русије, његово кретање према Кремљу био је пут у коме предсједник баш као и његови сународњаци не крију од свијета своју величину!

А када је Волођа ушао у Кремљ подржала га је историја и војска и Шостакович и Достојевски и Толстој, бојеве главе и све чиме може да се одбрани образ! Све као у филму Никите Михалкова!

Спектакуларно и блиставо и сви присутни су озбиљни људи, ордење им виси на одјелима, бизнисмени, милијардери, једино нас двојица циркузаната стојимо као статисти у његовом филму. Ипак идеју о статирању надјачава осјећај вјечне историје Великог народа!

Никита и ја смо стајали у низу који нас је уз музику Чајковског пренијео у непрекидни шпалир који се протезао далеко у прошлост када су устоличени цареви још много прије Волође. Ваљда је истина у дубини људских осјећања и доживљаја, а не у нашим брбљањима и објашњењима! Та осјећања су наш најјачи аргумент?

У руској али и православној традицији често се стоји, и то веома дуго. Домаћин славе стоји дуго, у цркви на литургији се стоји дуго, онај који зна и умије мора да научи да стоји. Тако је било у Кремљу! Стајали смо сат да бисмо дочекали Волођину заклетву! Касније, када је церемонија завршена, отворена су царска врата гдје је у свечаном салону кроз златна врата више од хиљаду људи кренуло на коктел! Ту је икра била најмање атрактиван артикл постављен на сто!

Ту сам схватио о чему се ради, зашто треба стајати. Јер једино тако пијан човјек може да буде тријезан. Када би сјео, не би више ни устао! А како остати тријезан ако Никита сваких петнаест минута диже чашу и наздравља.

Све је почело наивно, у ресторану који гледа на Црвени трг, који је испражњен јер се спрема прослава побједе над фашизмом! Власник ресторана и робне куће неки Миша за поглед на празан трг ми је у сали рекао:

„Видиш шта ми све радимо за тебе Емире, и трг смо испразнили да би се ти осјећао као цар у Русији!”

И тада је кренуло црно вино, па када се видјело послије треће флаше да недовољно ради, онда је

Никита рекао:
„Имам за тебе једну нову ствар!”

„Коју?”
„Држи”, рекао је и дао ми чашу коњака и чашицу млијека!

„Коњак са чашицом млијека, иде ко млијеко”, каже Никита.
Попили смо на екс и стварно коњак клизи низ грло преко млијека, као када у реклами гледаш крем који успорено пада по јагодама.

Гледао сам празан Црвени трг на коме су радници доносили столице за свечану ложу!
„Знаш ли ти, Братушка, да ниједан Србин није био на Источном фронту?!”, питам га и знам да је то Велики податак о малом народу. „Нисам знао”, каже Никита.

„И ја нисам знао до неки дан и упркос томе сваки час нас зову фашистима!”
„Знаш ли ти, Братушка, да смо ми изгубили у том рату преко двадесет милиона људи”, узбуђен вели Никита.
„Знам!”

„А када праве анкету у Француској обични људи кажу да их је од фашизма ослободио војник Рајан!?”
„У то име, Братушка, коњак са млијеком!”

Број испијених коњака се изгубио као и милиони жртава који су нестали из евиденције и гдје је једини херој редов Рајан! Да не би онога Мише, ми бисмо се прописно урадили до церемоније. И то би била брука. Срећа па нас је човјек на вријеме упозорио.

Тако смо стигли у Кремљ и заузели своје мјесто у шпалиру. То ме подсјетило на дане дјетињства. Тада смо на Маријин двору дочекивали Тита. Потпуно сам изгубио осјећај величине тренутка који слиједи. Барем оног који се не везује за фестивале и моје филмове.

Док су они коњаци од стајања испарили и нестајали у облацима испод грандиозних плафона Кремља, чекајући Волођу, мислио сам на свог оца! Како би он био срећан да ово гледа на телевизији. Какве награде и какви Канови, ово би за њега била радост!

Сјећам се као данас када Сарајево зароби фебруарска зима, мајка ме облачи слојевито, на радију пичи коло, ја се спремам у школу, а отац пије кафу и води разговор са мајком.

„Ово је хладан талас из Сибира, исти онај због којег су Наполеон и Хитлер изгубили ратове од Руса!”, каже отац.

„Боже драги, може ли временска прогноза без политике”, каже мајка.
„То није политика, ја говорим чињенице”, констатује отац.
„Шта су чињенице?”, пита мајка.

„Званични извјештај Вуке Зечевића и Хидрометеоролошког завода Босне и Херцеговине.”
„Нешто нисам чула да се у прогнози спомињу Хитлер и Наполеон!?”

Када је Волођа закорачио у Кремљ, вратио сам се из сјећања у реалност! Потпуно сам напустио идеје о прошлости, величинама и о пропорцији. Никита и ја смо сједили на Црвеном тргу гдје је и даље било пусто, само су већ столице биле поређане уз Кремљ и нека чудна свјетлост је обасјала кремаљску тврђаву.

Био је то онај тренутак када и велике ствари због свјетлости губе своју стварну величину и када боја угуши перспективу. Од узбудљивог дана и коњака са млијеком, све је изгледало млако и помирљиво, а нас двојица братушка ковали смо планове гдје ћемо даље у московску ноћ!

(Забележено маја 2012. године)